„Kapidžibaša je mnogo i uzbuđeno govorio o svojim simpatijama za Francuze i svojoj mržnji na Ruse.“ I danas lokalni veziri i kapidžibaše smatraju da je vrlo oportuno da se naglasi njihova simpatija za Bajdena i „mržnja na Ruse“. Toliko toga se promenilo za ovih dve stotine i kusur godina, a neke stvari su ipak ostale iste.
Pre nepunih dvadesetak godina, pojedine zapadne ambasade u Sarajevu iskoristile su priliku da simbolički obeleže dva veka svog diplomatskog prisustva na teritoriji Bosne i Hercegovine. Srećnim slučajem, konzulovanje francuskog i austrijskog diplomate tokom prve i druge decenije 19. veka, a u ondašnjem vezirskom sedištu Bosanskog pašaluka, ključna je tema prvog romana Ive Andrića: „Travnička hronika“.
Radnja romana počinje poslednjeg petka u oktobru mesecu 1806. godine, a završava poslednjeg petka u maju mesecu 1814. Stoga je najpre ambasada Francuske u Sarajevu organizovala „ivent“ u Travniku povodom dvestote godišnjice otvaranja francuskog konzulata u tom gradu, a zatim je i ambasada Austrije u Sarajevu na dvestotu godišnjicu otvaranja austrijskog konzulata u Travniku priredila prigodno predavanje u Memorijalnom muzeju Rodna kuća Ive Andrića.
Iako su ove događaje organizatori zamislili kao obeležavanje jubilarnih godišnjica svog diplomatskog prisustva u Bosni, skoro pa kao prisećanje na simbolično uspostavljanje međusobnih diplomatskih odnosa, sasvim je jasno da bi bez „Travničke hronike“ ti davni konzuli bili posve zaboravljeni.
Putevi koji se urušavaju
Kontekst koji je spajao strane konzule u Travniku sa ondašnjim ambasadorima u Sarajevu bio je više nego inspirativan. Najpre, mesto Bosne na simboličnoj geografskoj karti Evrope onomad i pre dvesto godina nije bilo previše različito.
Kad Davil, recimo, govori Defoseu o putevima u Bosni, odnosno besputnosti Bosne („Ja mislim da ne postoji danas u Evropi tako besputna zemlja kao što je Bosna…
Ovaj narod, mimo sve ostale narode sveta, ima neku nerazumljivu, perverznu mržnju prema putevima, koji u stvari znače napredak i blagostanje, i u ovoj zlosrećnoj zemlji putevi se ne drže i ne traju, kao da se sami ruše.“), to je i početkom 21. veka posve faktografski tačno; od svih evropskih zemalja, naime, Bosna je imala (i ima) najmanji broj kilometara autoputa, a i za ono malo postojećih komada autoputa vozači će najčešće kazati isto što i Davil – „da se ne drže i ne traju, kao da se sami ruše“.
Mržnja na Ruse
Uzeo sam prošle nedelje, zapravo i ne znam zašto, da opet čitam „Travničku hroniku“. To je jedna od onih knjiga u kojoj uvek nađeš nešto novo. I onda mi bude mnogo zabavan detalj kad u Travnik stiže onaj nesrećni kapidžibaša koji oficijelno treba da dotadašnjeg vezira Mehmed-pašu ubedi da novi sultan u Carigradu nema ništa protiv njega, a zapravo je stigao tu da ga likvidira, samo što je Mehmed-paša suviše lukav da bi to dopustio.
Ta politička spletka s duplim dnom i nije, međutim, ono što me ovde najviše zanima. Interesantniji mi je utisak francuskog konzula iz diplomatskog razgovora sa kapidžibašom.
Ovako to, dakle, izgleda iz perspektive Francuza: „Kapidžibaša je mnogo i uzbuđeno govorio o svojim simpatijama za Francuze i svojoj mržnji na Ruse. U kontekstu Sretenja, nije nezanimljivo da je to vreme trajanja Prvog srpskog ustanka. Ono što je tada za Bosnu bio Travnik – administrativno središte – sada je Sarajevo. Francuskom tada vlada Napoleon i ona je najjača zapadna sila tog vremena, u donekle analognoj poziciji u kojoj su danas Sjedinjene Američke Države. U tom smislu, i danas lokalni veziri i kapidžibaše smatraju da je vrlo oportuno da se naglasi njihova simpatija za Bajdena i „mržnja na Ruse“. Toliko toga se promenilo za ovih dve stotine i kusur godina, a neke stvari su ipak ostale iste. Strast s kojom ovaj govori o svojoj mržnji, francuskom konzulu biva čak pomalo odbojna. Ima zaista nečeg zazornog u tome kad se neko previše trudi da ispadne „veći katolik od pape“.
Jadni hrišćani
Endru Vahtel je ispravno notirao kako se Andrićeva datacija završetka pisanja „Travničke hronike“, ono mesto gde kaže „U Beogradu, aprila meseca 1942. god.“ valja na neki način smatrati delom romana. U kontekstu ovog vremenskog okvira, pod posebnim se svetlom može čitati ono proročanstvo koje na kraju HHV poglavlja izgovara „Marko iz Džimrija, božji čovek i vrač“. Peče se rakija, jesen je 1813. godine. („Ej, jadni hrišćani, jadni hrišćani! Evo su u krv zagazili. Do članaka im krv, i još raste. Evo, krv, od danas pa za sto godina; i evo još od druge stotine polovina. Toliko vidim. Šest naraštaja sve pregrštima jedno drugom krv dodaju. Sve hrišćanska krv. Biće vrijeme, pa će svako dijete knjigu učiti i pismo znati; ljudi će s kraja na kraj svijeta razgovarati i svaku će riječ čuti, ali se neće moći razumjeti.“)
Po svemu sudeći, u vreme dok piše ove redove, Andrić već zna za Jasenovac. Ovo „jadni hrišćani“ u tom smislu ima posebnu težinu na jugoslovenskom terenu. Poslednja rečenica citiranog fragmenta je, međutim, šira i univerzalnija.
Kad se govori o tome da će ljudi moći da razgovaraju s kraja na kraj sveta, tu se očito cilja na neviđen tehnološki napredak, a deo gde se kaže da se usprkos tome neće razumete „vuče“ na profetski „digitalni pesimizam“. I zaista, globalno nerazumevanje, na nivou geopolitike, kao da nikada nije bilo veće. U tom smislu, čitanje romana napisanog pre više od osamdeset godina, s radnjom smeštenom na početak 19. veka, pomaže u smislenijem uvidu u današnjicu mnogo više nego i velehvaljene savremene publicističke analize. Velika i prava književnost je, kako se to kaže, „zimzelena“. Malo koji tekst napisan na srpskom jeziku ilustruje to tako jasno i sugestivno kao „Travnička hronika“.
Muharem Bazdulj
Izvor: RT Balkan
