Измучен и психички расцепљен човек технологије је онај који, поистовећен с анксиозношћу једног материјалистичког и потрошачког друштва, веома пати од недељне депресије и стога свака прилика за одмор за њега представља психички стрес. Он жели покрет, непрестану активност. Жуди за бегом од самог себе
У једном великом фабричком комплексу Запдане Немачке власници су дошли да идеју да спроведу сасвим оригинално истраживање. Одлучили су да, уз помоћ научника психолога и социолога, испитају шта службеници и радници раде током свог слободног времена, па и током викенда. Резултати тог истраживања били би од великог значаја за предузеће, јер би оно тако било у позицији да, на своју добит а на основу научног метода, искористи време које радници проводе у току одмора. Ако би се показало неопходним, предузеће би пружило радницима веће повољности и олакшице за одмор, што би се опет повољно одразило на квалитет и квантитет пруженог рада.
Међутим, резултат је био сасвим неочекиван, чак и за психологе и социологе. Наиме, истраживање је показало да не само викенди, већ и временски период редовних годишњих одмора, за велику већину представљају озбиљан психолошки проблем. Код многих радника и службеника у време одмора појавили су се здравствени проблеми. Време предаха погодовало је да на површину испливају скривене болести, а још чешће је овај период био узрок анксиозности и досаде, узнемирености и других психолошких тегоба, те су радници и службеници били приморани да време предвиђено за одмор утроше на решавање тих проблема. Нарочито је време викенда, код великог броја људи у колективу, било узрок досаде и празнине, те се испостављало да би већина била сретнија да викенди не постоје. Неки службеници су се чак суботом или недељом враћали на посао да баце поглед на неке „хитне“ или „озбиљне“ предемете.
Психолошка слика колектива овог западнонемачког предузећа довела је научнике до закључка да овај колектив болује од једне саврмене болести: „недељне депресије“. Ова психочка дисхармонија је последица начина живота савременог човека у великим градовима и индустријским центрима. Такав човек је постао завистан од непрестане активности. Његов анксиозни начин живота није ништа друго до једна непрестана психичка активност. Непрестано и претерано се нечим бави, те му је неподношљив сваки период предаха или нерада. И заиста, такозвано индустријско друштво поистовећено је са непрестаним кретањем и непрестаном буком. Управо зато је радно окружење постало потреба за човека тог индустријског друштва. Кретање и бука га одржавају у животу, те је без њега живот бесмислен и мртав…
Међутим, сви они који пате од недељне депресије вероватно би могли мало да рашчисте ствари са собом, само када би поставили себи питање: да ли је досада и монотонија последица зависности личности од покрета и акције или, пак, има неки дубљи узрок?
Без сумње, аргумент зависности је доста лабав, јер на крају крајева, живот једне запослене особе се нужно не своди на реч „посао“. Живот има и других радости, и друге дражи. Онај ко ради целе седмице, и зависан је од таквог ритма живота, могао би викендом да осети радост породичног огњишта, лепоту природе или било чега другог што би оправдало ово његово одуство са радног места. Али онај који пати од недељне депресије не може ничим да се задовољи. Не опушта га ниједно друго искуство које се разликује од његовог свакодневног посла. Управо је то показатељ да се ради о једном дубљем узроку. Узрок његове депресије није у начину рада, него у проблему који га подсвесно мучи, тј. у бекству. Активност многих људи данашњице, њихова жеђ за акцијом, за обавезама, покретом и предузетношћу је само један анксиозни покушај бега или избављења, јер тај бег је у ствари бежање од самог себе. Труде се да се максимално удаље од себе јер немају снаге да се суоче са самим собом.
Психолошким истраживањима, а пре свега искуству психоанализе, веома је позната ова врста реакције савременог човека. Чак и простом, но искреном, посматрачу тих реакција модерног човека јасно је на какве је све жртве спреман тај исти човек само да би избегао сусрет са собом. […] У старија времена, бар што се наше земље тиче, велики празници као што су Божић и Васкрс окупљали су породицу у једној мирисној празничној атмосфери топлог уточишта, пружајући свима пријатне и незаборавне тренутке среће и нежности. Данас, у време истих ових празника, излазак из домова и градова постао је мода и једна навика која у основи носи управо ту тежњу за бегом, тежњу да окренемо леђа своме ја.
Међутим, одмор, а пре свега недељни, увек има једно психолошко и духовно значење. Психолошки смисао недеље јесте у враћању психолошке равнотеже личности. Током радне седмице, и то интензивне и многочасовне, у чевековој личности хипертрофирају екстровертне тежње и расположења. Запослени човек не само да је навикао на обавезе и активности, већ бисмо могли једноставније рећи да је навикао на све оно што је „ван“ њега. Али управо та неизбежна хипертрофија есктовертности, услед посла и других активности у току седмице, психички се уравнотежује недељним одмором који омогућава враћање личности себи. Такава равнотежа је свакако један психички лек, терапија или, у најмању руку, једно искуство које не оставља простора досади и монотонији, недељној депресији или меланхолији. […]
Измучен и психички расцепљен човек технологије је онај који, поистовећен с анксиозношћу једног материјалистичког и потрошачког друштва, веома пати од недељне депресије и стога свака прилика за одмор за њега представља психички стрес. Он жели покрет, непрестану активност. Жуди за бегом од самог себе.
Но ипак, и овај човек технологије би, након покушаја самоспознаје и повратка к себи, могао доживети радост и усхићење које пружа духовни смисао недеље. А истина је да многе племените активности могу освештати недељу и подарити савременом човеку пријатне доживљаје. Изнад свих тих радости пак јесте духовно умилење које пружа свето богослужење, недељна литургија. „Обрадовах се онима који ми рекоше: у дом Господњи пођимо“, како дивно говори псаломопојац. Тај доживљај усхићења може да искуси сваки саврмени човек који пати од недељне депресије.
Господ Свдржитељ увек очекује сваког уморног, намученог, многим обавезама растразног човека, да би га успкојио и одморио, да би му преобразио недељну депресију у један небески трепет, у једно божанско усхићење среће и радости.
Јован Корнаракис
Извор: Психологија и духовни живот, Православна епархија нишка: Ниш, 2023, стр. 19‒23,
Превод: Протојереј Дејан Јовановић
*Припрема и опрема текста: Журнал
