Izmučen i psihički rascepljen čovek tehnologije je onaj koji, poistovećen s anksioznošću jednog materijalističkog i potrošačkog društva, veoma pati od nedeljne depresije i stoga svaka prilika za odmor za njega predstavlja psihički stres. On želi pokret, neprestanu aktivnost. Žudi za begom od samog sebe
U jednom velikom fabričkom kompleksu Zapdane Nemačke vlasnici su došli da ideju da sprovedu sasvim originalno istraživanje. Odlučili su da, uz pomoć naučnika psihologa i sociologa, ispitaju šta službenici i radnici rade tokom svog slobodnog vremena, pa i tokom vikenda. Rezultati tog istraživanja bili bi od velikog značaja za preduzeće, jer bi ono tako bilo u poziciji da, na svoju dobit a na osnovu naučnog metoda, iskoristi vreme koje radnici provode u toku odmora. Ako bi se pokazalo neophodnim, preduzeće bi pružilo radnicima veće povoljnosti i olakšice za odmor, što bi se opet povoljno odrazilo na kvalitet i kvantitet pruženog rada.
Međutim, rezultat je bio sasvim neočekivan, čak i za psihologe i sociologe. Naime, istraživanje je pokazalo da ne samo vikendi, već i vremenski period redovnih godišnjih odmora, za veliku većinu predstavljaju ozbiljan psihološki problem. Kod mnogih radnika i službenika u vreme odmora pojavili su se zdravstveni problemi. Vreme predaha pogodovalo je da na površinu isplivaju skrivene bolesti, a još češće je ovaj period bio uzrok anksioznosti i dosade, uznemirenosti i drugih psiholoških tegoba, te su radnici i službenici bili primorani da vreme predviđeno za odmor utroše na rešavanje tih problema. Naročito je vreme vikenda, kod velikog broja ljudi u kolektivu, bilo uzrok dosade i praznine, te se ispostavljalo da bi većina bila sretnija da vikendi ne postoje. Neki službenici su se čak subotom ili nedeljom vraćali na posao da bace pogled na neke „hitne“ ili „ozbiljne“ predemete.
Psihološka slika kolektiva ovog zapadnonemačkog preduzeća dovela je naučnike do zaključka da ovaj kolektiv boluje od jedne savrmene bolesti: „nedeljne depresije“. Ova psihočka disharmonija je posledica načina života savremenog čoveka u velikim gradovima i industrijskim centrima. Takav čovek je postao zavistan od neprestane aktivnosti. Njegov anksiozni način života nije ništa drugo do jedna neprestana psihička aktivnost. Neprestano i preterano se nečim bavi, te mu je nepodnošljiv svaki period predaha ili nerada. I zaista, takozvano industrijsko društvo poistovećeno je sa neprestanim kretanjem i neprestanom bukom. Upravo zato je radno okruženje postalo potreba za čoveka tog industrijskog društva. Kretanje i buka ga održavaju u životu, te je bez njega život besmislen i mrtav…
Međutim, svi oni koji pate od nedeljne depresije verovatno bi mogli malo da raščiste stvari sa sobom, samo kada bi postavili sebi pitanje: da li je dosada i monotonija posledica zavisnosti ličnosti od pokreta i akcije ili, pak, ima neki dublji uzrok?
Bez sumnje, argument zavisnosti je dosta labav, jer na kraju krajeva, život jedne zaposlene osobe se nužno ne svodi na reč „posao“. Život ima i drugih radosti, i druge draži. Onaj ko radi cele sedmice, i zavisan je od takvog ritma života, mogao bi vikendom da oseti radost porodičnog ognjišta, lepotu prirode ili bilo čega drugog što bi opravdalo ovo njegovo odustvo sa radnog mesta. Ali onaj koji pati od nedeljne depresije ne može ničim da se zadovolji. Ne opušta ga nijedno drugo iskustvo koje se razlikuje od njegovog svakodnevnog posla. Upravo je to pokazatelj da se radi o jednom dubljem uzroku. Uzrok njegove depresije nije u načinu rada, nego u problemu koji ga podsvesno muči, tj. u bekstvu. Aktivnost mnogih ljudi današnjice, njihova žeđ za akcijom, za obavezama, pokretom i preduzetnošću je samo jedan anksiozni pokušaj bega ili izbavljenja, jer taj beg je u stvari bežanje od samog sebe. Trude se da se maksimalno udalje od sebe jer nemaju snage da se suoče sa samim sobom.
Psihološkim istraživanjima, a pre svega iskustvu psihoanalize, veoma je poznata ova vrsta reakcije savremenog čoveka. Čak i prostom, no iskrenom, posmatraču tih reakcija modernog čoveka jasno je na kakve je sve žrtve spreman taj isti čovek samo da bi izbegao susret sa sobom. […] U starija vremena, bar što se naše zemlje tiče, veliki praznici kao što su Božić i Vaskrs okupljali su porodicu u jednoj mirisnoj prazničnoj atmosferi toplog utočišta, pružajući svima prijatne i nezaboravne trenutke sreće i nežnosti. Danas, u vreme istih ovih praznika, izlazak iz domova i gradova postao je moda i jedna navika koja u osnovi nosi upravo tu težnju za begom, težnju da okrenemo leđa svome ja.
Međutim, odmor, a pre svega nedeljni, uvek ima jedno psihološko i duhovno značenje. Psihološki smisao nedelje jeste u vraćanju psihološke ravnoteže ličnosti. Tokom radne sedmice, i to intenzivne i mnogočasovne, u čevekovoj ličnosti hipertrofiraju ekstrovertne težnje i raspoloženja. Zaposleni čovek ne samo da je navikao na obaveze i aktivnosti, već bismo mogli jednostavnije reći da je navikao na sve ono što je „van“ njega. Ali upravo ta neizbežna hipertrofija esktovertnosti, usled posla i drugih aktivnosti u toku sedmice, psihički se uravnotežuje nedeljnim odmorom koji omogućava vraćanje ličnosti sebi. Takava ravnoteža je svakako jedan psihički lek, terapija ili, u najmanju ruku, jedno iskustvo koje ne ostavlja prostora dosadi i monotoniji, nedeljnoj depresiji ili melanholiji. […]
Izmučen i psihički rascepljen čovek tehnologije je onaj koji, poistovećen s anksioznošću jednog materijalističkog i potrošačkog društva, veoma pati od nedeljne depresije i stoga svaka prilika za odmor za njega predstavlja psihički stres. On želi pokret, neprestanu aktivnost. Žudi za begom od samog sebe.
No ipak, i ovaj čovek tehnologije bi, nakon pokušaja samospoznaje i povratka k sebi, mogao doživeti radost i ushićenje koje pruža duhovni smisao nedelje. A istina je da mnoge plemenite aktivnosti mogu osveštati nedelju i podariti savremenom čoveku prijatne doživljaje. Iznad svih tih radosti pak jeste duhovno umilenje koje pruža sveto bogosluženje, nedeljna liturgija. „Obradovah se onima koji mi rekoše: u dom Gospodnji pođimo“, kako divno govori psalomopojac. Taj doživljaj ushićenja može da iskusi svaki savrmeni čovek koji pati od nedeljne depresije.
Gospod Svdržitelj uvek očekuje svakog umornog, namučenog, mnogim obavezama rastraznog čoveka, da bi ga uspkojio i odmorio, da bi mu preobrazio nedeljnu depresiju u jedan nebeski trepet, u jedno božansko ushićenje sreće i radosti.
Jovan Kornarakis
Izvor: Psihologija i duhovni život, Pravoslavna eparhija niška: Niš, 2023, str. 19‒23,
Prevod: Protojerej Dejan Jovanović
*Priprema i oprema teksta: Žurnal
