Просвјетари морају показати да су ђаци, упркос малим платама наставног кадра, њихова прва брига. Друго, доказати да нијесу политички играчи, већ да се заиста боре за боље плате, које просвјета заслужује, у том нема спора
Синдикални представници просвјетара чврсто су ријешени да надокнаде све деценије ћутања и повиновања плановима и програмима свога господара. Мјесецима се држе једног шаховског начела: „Пријетња је опаснија од мата“.
Дочим, смисао шаховске игре јесте да се она одигра до краја. Сада, када су ријешени да заврше партију, а не пристају на понуђени (министарски) реми, упадају у могућност да сами себе матирају.
Направили су, наиме, један мали превид!
Својим пријетњама, која помало личе на емотивно злостављање и уцјењивање јавности, нијесу успјели да придобију благонаклон однос медија, родитеља и укупне јавности. Њихов штрајк није чак ни пат позиција, већ аутогол, да се послужимо фудбалском терминологијом.
Зашто је то тако?
Први аргумент дијела јавности који се спочитава просвјетарима јесте то што су ћутали деценијама, пристајући да раде у заиста недостојним условима. Ну, на тај приговор заправо немамо право, јер доиста добро јест што су подигли глас за бољи статус просвјетара, јер од тога заиста зависи судбина читавог друштва. Устанак просвјетара јесте знак да је дошла, ако не слобода, онда каква-таква демократија.
Крунски аргумент јесте тај што су сами просвјетари допринијели страховито поражавајућем школству. Прави расап знања наших ученика!
Музиканти имају право да свирају онолико колико су плаћени, али просвјетари немају. Није то исто, музика је за народна весеља, за мерак, а школа је постала готово важнија за социјализацију и васпитање дјеце од породичних домова. Вријеме је потјерало и родитеље најразноврснијих образовних и радничких профила да јуре за хљебом, а дјеца су повјерена, бар и прећутно, наставницима.
Стога, наши синдикални борци би морали да уносе неки креативнији начин борбе за своја права, управо такав који ће да заштити ученике – то на првом мјесту. Обустава наставе према томе није адекватно рјешење. Нека се потруде, нека осмисле друге моделе борбе за своја права. Тек тада ће добити неопходну подршку јавности. Ако то не учине на такав начин, онда ће можда потврдити да они, синдикалне вође просвјетара, заиста јесу прикривени политички играчи.
На концу ствари, просвјетари морају показати да су ђаци, упркос малим платама наставног кадра, њихова прва брига. Друго, доказати да нијесу политички играчи, већ да се заиста боре за боље плате, које просвјета заслужује, у том нема спора.
Милован Урван
