Често се у нашим крајевима чује, да код нас нема много хорор филмова, али оно што имамо леди крв у жилама. На томе можемо да захвалимо најприје редитељу Ђорђу Кадијевићу.
Кадијевић је каријеру започео снимајући филмове о четницима са идеолошко неутралне стране у тврдо вријеме југословенског комунизма. Да би могао да настави да снима у датим околностима морао је да прекине такву праксу. Почео је да снима филмове са елементима хорора и хороре инспирисане народном традицијом. Неки од првих таквих филмова су Штићеник и Лептирица из 1973. године, интересантно у исто вријеме кад је настао и чувени хорор филм Егзорцист. “Лептирица“ је рађена по приповијетци Милована Глишића “Деведесет година послије“. Иако су технични услови у филму лоши, он и после педесет година од настанка је актуелан и буди језу. Кад је један инострани филмаџија погледао “Лептирицу“ прије пар година, остао је затечен језом коју филм изазива. А ради се о човјеку стручњаку за хороре и који је погледао огроман број филмова овога жанра из различитих дијелова свијета.
Други, по мени још страшнији Кадијевићев филм јесте “Свето место“, рађен по Гогољевој приповијетци Виј, али прилагођен условима овога подручја. Главни јунаци овога филма су Драган Јовановић, Бранка Пуић и Александар Берчек. Музику за филм је компоновао Лазар Ристовски. Иако смо навикли да гледамо Јовановића у комичним улогама овдје је питању нешто сасвим друго.
Поред тога што глуми добродушног богослова, на путу са вашара са своја два друга, такође богослова, при сусрету са лијепом дјевојком у њеним кочијама, почиње његов кошмар. Дјевојку глуми Бранка Пуић. Сусрет почиње као случајно без ријечи са одређеним еротским ефектима, љубав на први поглед, али која буди језу. Иза лијепе дјевојке крије се вјештица, која угњетава своје потчињене. Овдје као да долази до изражаја и одређени социјални момент. Богата кћер феудалца вјештица, којој није довољно што физички малтретира послугу него то чини и на езотеријском нивоу. Слично као што би народ рекао“ хоће и душу да узме“. Поред хорора Ђорђе Кадијевић је аутор и историјских остварења попут “ Вука Караџића“ за који је добио престижну инострану награду и “Милоша Обреновића“. Кадијевић је јединствени редитељ који је у југословенској кинематографији оставио велики траг као независан редитељ и од филмова о народно-ослободилачкој борби, тзв црвеног таласа и од оних који живот у комунистичкој држави представљају и са значајним манама, тзв. црног таласа.
Милош Лалатовић
