Roman „Tragalac za zlatom“ koji je napisao Žan-Mari Gistav Le Klezio vraća nas u svet Robinsona Krusoa, potere za blagom Stivensona i sećanja na putovanja Magelana ili Vaska de Game, a vodi ka nepoznatim obalama i tajanstvenim, udaljenim i gotovo nedostižnim ostrvima gde čovek živi intenzivnije, ima dovoljno vremena i volje da opšti sa zvezdama i drvećem i talasima.
Povratak u ponovo pronađeni raj, izgubljen u vekovima industrijalizacije i tehno-napretka, sladak, bez obzira na cenu koja mora da se plati. Tako je to kada se bavimo idejom o izgnanstvu i ostrvologiji na nivou proširene ideje. U romanu „Ostrvo dana pređašnjeg“ Umberta Eka, junak nije nošen talasima sudbine završio usamljen na ostrvu, nego na brodu nasukanom na pučini gde vreme više ne postoji, pa i ne deluje na ritam života brodolomnika.
U tradiciji književnih junaka – brodolomnika fokus je na pitanju kako preživeti bačen na pustu hrid, usamljen na ostrvu bez osnovnih potrepština za život. Robinson Danijela Defoa, najpoznatiji među izgnanicima, imao je tu sreću da je uspeo da sa nasukanog broda pokupi najnužnije alatke (i oružje) potrebne za opstanak. Opet, beskrajna mašta fantaste Žila Verna, („Tajanstveno ostrvo“) koji se pomalo i podsmehnuo ovom „tehničkom“ rešenju sabrata po peru, nije bila dovoljna da i sam, ma koliko dobro osmislio inženjera Sajrasa Smita, sposobnog da iz ničega stvori sve, morala je da preda i da prizna da je pojedincu nemoguće stvoriti to „baš sve“, pa je i Vern morao da pribegne „čudu“, pa da i njegov junak i družina alatke i oružje za čiju je proizvodnju potrebna preciznija tehnologija, ipak dobiju „na lepe oči“, kao poklon kapetana Nema, junaka postmodernistički prizvanog iz (već) okončane storije „20.000 milja pod morem“.
Umbertov junak Roberto se nasukao na pusti brod, „što je samo po sebi neprirodan slučaj“, pronašao je i naoružao se fitiljačom, mačem i velikim bodežom, Robinson je dobio opremu koja se takođe nasukala sa njim, družina sa „Tajanstvenog ostrva“ je u jednom jedinom trenu oslobođena nemaštine pa su osuđeni da Linkolnovim ostrvom mukotrpno hodaju natovareni raznim puškama, pijucima, oštrim sekirama i sabljama.
Možda je zato jednostavnije pojam ostrva tumačiti na nivou ideje Džona Dona koja kazuje da nijedan čovek nije ostrvo, da je svaki čovek deo Kontinenta, deo Zemlje – što beše i sjajan moto Hemingveju za roman „Za kim zvona zvone“ – Goldingu za parabolu o evoluciji ljudsko društva u „Gospodaru muva“, ili bar na nivou drame Ekovog junaka koji pokušava da iznova „pokrene“ vreme, što bi ga ubacilo na kolosek života jer, šta li bi brodolomniku na pustom ostrvu inače značilo merenje vremena koje je isteklo, pa mu je važnije da se izbori (i da meri) vreme buduće. Čemu uopšte Robinsonovo udaranje recki na raboš-kalendar, čemu precizni dnevnik družine sa Tajanstvenog ostrva o kome vodi računa zabrinuti Žil Vern? U staromodnoj, a prekrasnoj avanturi „sa postmodernim ukusom“ nobelovca Le Klezia koji je prošao dug, beskrajno kreativan put od „novog“, do pustolovnog romana osnovno pitanje koje se postavlja je da li blago treba tražiti prekopavajući decenijama (imaginarna) ostrva, poput Stivensonovih junaka, ili je bolje na vreme shvatiti da je blago sazdano u nama samima?
I pored sveopšte globalizacije 21. veka koja je doprinela da i ekskluzivna, egzotična mesta poput „divljih“ ostrva postaju gotovo jednaka baš svakom kontinentalnom mestu na ovoj urbano prilično potrošenoj planeti, postoje zabrani koji čuvaju neistražene pustare, uvale, rajske doline: književnost može da dopusti, i danas, priču u kojoj se ponavljaju čudesa prvobitnog, neobičnog, tajnog, nedostižnog. Čudesa potvrđena lovom na hobotnice, potragom za zakopanim blagom, erotskom strašću za preplanulom, divljom lepoticom…
(A na nivou visokih ideja, ne treba zaboraviti da je svako ostrvo samo mrlja ili mladež na licu okeana, baš kao što je okean ostrvo na nivou kontinenta, on sam vodeno ostrvo planete Zemlja, a sama Zemlja ostrvo u beskonačnim prostorima Kosmosa…)
Đorđe Pisarev
Izvor: Dnevnik
