У Југословенској кинотеци у Београду почетком децембра прошле године представљена је књига „Срби у америчком филму (1925 – 2023)“ писца Александра Новаковића, која говори о третману и карактеризацији Срба као драмских јунака у играном америчком филму, од почетка звучне ере све до данас. Новаковић је дипломирани историчар и драматург, доктор наука драмских уметности из области позоришта. Пише романе, драме, афоризме, песме и кратке приче.
Шта вас је инспирисало да приступите анализи српског језика, културе и идентитета у америчким филмовима?
Видите, кад уђете у амерички филм, који доминира на светском нивоу, поставите себи следеће питање: зашто су, по правилу, Италијани или мафијаши или посластичари и ресторатери, Ирци полицајци склони чашици, Скандинавци радни, поштени, помало наивни, а Англосаксонци америчка елита. Следеће питање које се постави је логично: а где смо ми, са Балкана, у тој причи. Иначе, мене ти национални стереотипи иритирају и не верујем да постоји „типичан“ Србин, Мађар или Летонац. Схватио сам, проучавајући стереотипе, да се иза свега често крију културни, политички и економски интереси.
Да ли на основу кинематографије можемо да видимо како се свет, и односи моћи, вредности и интереси у њему мењају?
11. септембар 2001. године променио је фокус Холивуда. Лоши момци више нису Совјети, јер СССР одавно не постоји, ни Срби, јер су ратови на Балкану окончани (надам се коначно) 1999. године. Око Холивуда је усмерено на Блиски исток и екстремне исламисте. Ко ће бити нови „лоши момци“? Вероватно поново Руси због рата у Украјини. Да подвучем: Срби у дијаспори су углавном интегрисани, делом асимилирани, а притом хришћани, па нису толико „занимљиви“. Искрено речено, ниједном народу или религији не желим да буде „интересантан“ на тај начин. Предрасуде се тако само хране, а од једностраних, површно направљених филмова нико осим крупног филмског бизниса нема неке користи.
Можете ли са нама поделити неко занимљиво откриће до којег сте дошли у истраживању и раду на књизи „Срби у америчком филму (1925 – 2023)“? Постоји ли неки филм или период који посебно издвајате?
Ова књига је „нарасла“ из рада „Слика Срба у америчком играном филму од почетка ере звучног филма до распада Југославије: 1927–1990“ који је био део мог дипломског рада на Факултету драмских уметности. Размишљао сам о томе како да овај рад проширим, али сам сматрао да треба да прође неко време, да са историјском дистанцом сагледам филмове који су настали до тада (мислим на период од 1990. године надаље) и, кад је прошло више од двадесет година од рата 1999. Године, одлучио сам да, у новом светлу, поново сагледам ову тему. Допунио сам рад филмовима из периода 1925 – 1990. које раније нисам имао прилику да погледам и бацио се на анализу, углавном лоших или осредњих остварења од 1990. до 2023. године. Оно што је приметно је да се психологија Срба као протагониста филмова много боље и суптилније приказивала у филмовима 1970 – 1990. године. И даље су Срби радничка класа, понекад полицајци или интелектуалци који трагају за својим местом у свету, али више нису стереотипни. Добар пример за то су „Четири пријатеља“ Артура Пена (аутор сценарија је оскаровац нашег порекла, Стив Тешић) и „Маријини љубавници“ Андреја Коначловског.
У коликој су мери заблуде и предрасуде и даље присутне у савременим филмовима, да ли примећујете помаке ка реалнијем приказу?
Што се тиче стереотипа Срба, он није потпуно избрисан, али некако бледи. Надам се да ће Холивуд једном добити суперхероја словенског порекла. То би био значајан напредак. А етнички стереотипи се и даље користе у Холивуду, али у мањој мери, што није само због наметнуте политичке коректности већ и због еманципованости оних који су највише исмевани, а то су пре свега припадници афроамеричких, хиспаноамеричких и азијскоамеричких заједница.
Да ли филмови имају улогу обликовања јавног мњења или су само одраз тренутног стања?
Филм је скупа играчка што значи да мора имати инвеститоре који, најчешће, имају јасно одређену политичку агенду. Не заборавимо да је филм, од својих почетака, коришћен као пропагандно средство и то је и дан данас. Једно је, напомињем, лични став редитеља, сценариста који је њен део, али не целокупна уметничка естетика. Серије су данас бржи, ефикаснији начин за обликовање јавног мњења, те лакше отварају одређена друштвена, политичка питања, што чине и филмови, али сматрам да немају тако доминантну улогу. Нарочито не у последњих двадесет година јер су потпуно изгубили примат у односу на друштвене мреже, инфлуенсере, забавно-политичке програме које протежирају медијске куће (а највеће су у власништву корпорација и држава), а који су често толико шарлатански, лицемерни да вам се чини да више истине има у једном вестерну Џона Форда (чије ултрадесничарске ставове презирем), него у говору Џоа Бајдена, рецимо.
Владислав Стојичић
Извор: П-Портал
