Дугогодишњи директор Југословенске кинотеке, уредник филмског програма на ЈРТ-у и заљубљеник у филм . Доајен филмске културе у Југославији и Србији свакако је господин Радослав Зеленовић, дугогодишњи директор Југословенске кинотеке, уредник филмског програма на Југословенској радио-телевизији (ЈРТ), оснивач фестивала европског филма на Палићу, свеучилишни професор и много тога још за што је заслужан у његовању те велике умјетности и невиђене страсти која се зове филм.
Од када датира ваш интерес да се бавите филмом?
Почео сам да се бавим филмом тако што сам у Косовом Пољу, где сам 1948. године рођен и где сам провео младост, исецао слике из стрипа Политикиног забавника, лепио их и стављао на један ваљак, а испод је био други ваљак и тако би се те слике окретале. Све бих то ставио у сандучић од мармеладе, која је тада стизала у Југославију као међународна помоћ, па бих исекао на том сандучету један прорез и тако бих добио импровизовани кино пројектор. Мој друг је осветљавао тај прорез и ми смо тако у једном подруму „пуштали филмове“. Звали смо на те „пројекције“ и наше другове и наплаћивали „улазнице“ по један динар. Неки мој друг је признао родитељима да је потрошио паре у нашем „биоскопу“, то је чуо мој отац и намлатио ме к’о магарца. Имао сам тада осам година.
Је ли тада било правог кина у Косовом Пољу?
Мој отац је био железничар, а мајка просветна радница и ми смо у то време, средином 50-их, становали у две канцеларије биоскопске сале у Косовом Пољу. Мој отац је, као друштвену обавезу, имао да се брине о том биоскопу и сећам се да ми је доносио садржаје многих филмова, који су се тада као леци делили публици и ја сам гутао те садржаје. Свако вече сам гледао филмове који су остављали такав утисак на мене да сам након завршене гимназије у Приштини пожелео да упишем Факултет драмских уметности (ФДУ), одсек за филмску режију у Београду. Три пута сам покушавао, али на ФДУ нисам успео да се упишем. Завршио сам студије опште лингвистике и јужнословенске књижевности, али у Београду сам тада постао члан омладинског аматерског филмског клуба Дома омладине. Морам да кажем да сам направио неколико занимљивих и успешних филмова; неки од њих су добили и међународне награде и признања. Дом омладине је у то време тражио уредника филмског програма, јавио сам се на тај конкурс и прошао сам. И тако је почела моја каријера бављења филмом која ево траје већ 52 године.
Само филм
Мјесто уредника филмског програма Дома омладине за заљубљеника у филм попут вас сигурно је дјеловало крајње узбудљиво.
Да, могло је тада раних 70-их у Дому омладине свашта да се ради и нешто ново да се смишља. То је време Њупорт џез фестивала у Београду, стварања БИТЕФ-а, ФЕСТ-а, БЕМУС-а и других најзначајнијих уметничких фестивала код нас. Било је то време филма. У Дому омладине у Београду 1973. године било је на филмским пројекцијама укупно триста хиљада људи. Имали смо те године Пре-ФЕСТ, филмове који су се приказали прво код нас у Дому омладине, па онда на ФЕСТ-у. И можете замислити, карте су плануле за 20 минута. Био је то невиђени успех. Дом омладине је тада имао и јаку издавачку делатност и ја сам предложио да уместо праве улазнице књига буде улазница. Сећам се да смо у то време једино ми у Београду приказивали филм „Кум 2“ и то 70 дана и у тих преко два месеца ми смо посетиоцима тог филма продали више од педесет хиљада књига. Ја сам тада отишао у издавачку кућу Реч и мисао и рекао главном уреднику да ми треба сто хиљада књига. Није хтео са мном да разговара, мислио је да се шегачим. Дом омладине је мени тада пружио могућност да експериментишем.
Што је било даље с вашом каријером?
Године 1978. прелазим за уредника у филмској редакцији ТВ Београд. Сви ти силни филмски гледаоци у Дому омладине били су мали број у односу на број гледалаца који је гледао филмове на ЈРТ-у од Словеније до Македоније. Тада је постојала лепа пракса која се касније на жалост изгубила, а то су биле најаве филмова. Не можете да на програм треснете филм „Грађанин Кејн“ Орсона Велса а да пре тога не објасните млађим гледаоцима зашто је то важан филм. Имали смо и серије значајних документарних филмова под називом „Један аутор, један филм“, након којег би организовали разговоре о том филму. У нашем програму се знало: петком би био неки онако, шарени филм, у суботу премијера, у недељу породични филм, у уторак Фестове премијере, средом је обично био неки спорт, четвртак је био резервисан за „Кино-око“. Имали смо зимске ТВ филмове за ђаке на распусту и на крају један невероватан социјални експеримент: филмски маратон.
Када смо тада најављивали филмски маратон, наш технички директор је морао да се појави на екрану и да објасни гледаоцима да телевизор неће експлодирати зато што ће радити без престанка 36 сати, од петка до недеље. Знало је да се догоди да се нека републичка телевизија искључи из неког разлога из маратона и тада би се телефони усијали и људи су викали у један глас: Дајте нам филм.
Када смо најављивали филмски маратон, наш технички директор је морао да се појави на екрану и да објасни гледаоцима да телевизор неће експлодирати зато што ће радити без престанка 36 сати, од петка до недеље
Гдје се налази филм, између умјетности и масовне забаве?
Већ у то време, када је интерес за филм био на врхунцу, могле су се осетити последице тог интереса, које ја у прво време нисам најбоље разумео, али касније итекако јесам. Појавили су се видео рекордери. Убрзо се видело да ће се филм из биоскопских сала масовно преселити у дневне собе и ја сам тада написао један текст у којем сам навео како ће „у неком тренутку са једног места читав свет гледати исти филм.“ Ствари су се одвијале тако да је након нашег првог филмског ТВ маратона Удружење филмских радника Србије одржало конференцију за штампу на којој је тражило да се филмски ТВ маратон забрани. Од петка до недеље нико не иде у биоскоп, сви код куће гледају маратон. Када сам излазио са телевизије и улазио у такси, таксиста је хтео да ме бије јер нико више неће да излази на улицу. Људи би испекли прасе, изнели послужење и сели пред телевизор и нису устајали два дана. Било је великих негодовања и када су у паузама филмова почеле да се пуштају рекламе. Тада сам филмским радницима покушао да објасним да је само питање дана када ће се на телевизији појавити не само још један филмски маратон, него када ће се на десетине ТВ канала специјализовати само за филмове, уз гомиле реклама, 24 сата дневно. То је изгледало као поприлична утопија у Југославији, која је тада имала два ТВ канала, али на крају погледајте где смо данас.
Оптужбе и суспензије
Како сте се ви као уредник филмског ТВ програма сналазили у друштвеном и политичком контексту тадашње државе?
Било је великих узбуђења и лепих тренутака. Замислите, рецимо, ситуације за време одржавања ФЕСТ-а у његовим најбољим данима средином 70-их, који смо ми на ТВ Београду пратили из вечери у вече. У дворани Дома синдиката седе МоникаВити и Ђулијано Ђема, пред салом шета Џенифер О’Нил, за шанком Мишел Пиколи пије вотку са мојим кумом, а сви чекамо да дође славни Сем Пекинпо. То је била та јединица мере са којом се тада вагала страст, узбуђење и слава. То што ми нисмо били ни Исток ни Запад, што смо били несврстани и што смо имали овакве филмске фестивале, створило је предиспозицију да имамо у Кинотеци у Београду једну од најбољих колекција филмова на свету. Може се храбро рећи да је Југославија тада била Европска унија у малом.
Како је било онда када је било тешко?
Четири пута сам подносио оставку због тога што смо у ТВ програму приказали домаћи филм „Квар“, јер он тада није био „у складу са социјалистичким моралом“. Питао сам надлежне да ли треба да се штите деца или родитељи, с обзиром на то да се тај филм најнормалније приказује у биоскопу. Неколико пута сам морао да одговарам зашто сам на дан АВНОЈ-а пустио филм „Тачка преокрета“ са совјетским дисидентом Михајлом Барашњиковим, али не због Барашњикова него зато што је филм амерички, а не домаћи. За 20. октобар, дан ослобођења Београда, пустио сам „Бал на води“ са Естер Вилијамс и био оптужен да пуштам филмске лимунаде, а не револуционарне филмове. Због светски познатих филмова „Двадесети век“ и „Лимени добош“ Савез бораца је упутио писмо Партији (моја жена је дуго чувала то писмо) у коме се каже да би мене требало стрељати на Тргу Маркса и Енгелса. Једном је био озбиљан инцидент када сам, не размишљајући, пустио филм титлован на ћирилици и тада сам се морао извинити гледаоцима ТВ Загреб. Југославенски „црни талас“ на филму био је велики проблем за пуштање на телевизији.
Једини судски забрањени филм тада је био омнибус филм „Град“ Живојина Павловића, Марка Бабца и Кокана Ракоњца, али било је и пуно „склоњених“. Ипак, једном сам успео да пустим филмски серијал „Забрањени без забране“, у којем су приказани многи од тих бункерисаних филмова. Након свих тих оптужби и суспензија, није ми више било добро на телевизији. Одлучио сам да одем.
Због светски познатих филмова „Двадесети век“ и „Лимени добош“ Савез бораца је од Партије тражио да ме се стреља на Тргу Маркса и Енгелса. Једном је био озбиљан инцидент када сам, не размишљајући, пустио филм титлован на ћирилици и тада сам се морао извинити гледаоцима ТВ Загреб.
Отишли сте у Кинотеку…
Да. Кинотека је тада две године била без директора и у доста лошем стању и звали су ме да помогнем. Била је то 1992. година и земља под санкцијама. Није ми било довољно што сам тада отишао у Кинотеку, него сам и основао филмски фестивал на Палићу. Филм је велика ствар и зато је Кинотека важна установа. Морам да вас подсетим да су се режисери Бернардо Бертолучи и Тео Ангелопулос јавно успротивили НАТО бомбардовању Београда, између осталог и речима да се у Београду налази једна од три најбоље светске архиве филма, а то је Кинотека и да би била трагедија да она буде уништена.
Зашто је важан Фестивал европског филма на Палићу?
Овај фестивал је настао у тренутку када је Југославија била окована санкцијама и он је створен добрим делом из потребе да филмови из Европе и њихови ствараоци дођу код нас, као што су увек долазили. Ти редитељи су својим присуством, такође, мењали слику наше земље, којој су многи у тим временима окренули леђа. Први филм из Хрватске који смо приказали на Палићу, 1997. године био је филм Винка Брешана „Како је почео рат на мом отоку“. То тада није било лако, али смо приказали тај филм. Након тога, све што је било снимљено у Хрватској за нас је на Палићу било интересантно. Све те живуће европске режисере, чије филмове смо чували у Кинотеци и додељивали им признања, довели смо на Палић.
Колика је заправо вриједност филмске архиве Кинотеке којој сте ви дуги низ година били на челу?
Док сам предавао на факултету историју филма, ја сам стално мојим студентима говорио да филм у нашим крајевима не почиње са филмом „Славица“. Прва филмска пројекција у Србији десила се 6. јуна 1896. године у Београду, пет месеци након браће Лимијер и њихове прве светске филмске пројекције у Паризу. Југославија је имала закон да све што се овде сними или увезе из иностранства, једна копија филма са припадајућим плакатима, фотографијама, афишима и сценаријем, морају да се похране у Кинотеци. Тај закон је омогућио да сви филмски материјали од Словеније до Македоније буду похрањени на једном месту. И ти забрањени филмови из доба социјализма, опстали су само зато што су њихове копије сачуване у Кинотеци.
Након распада Југославије остало је исто име: Југословенска кинотека. Зашто?
Било је много притисака да Кинотека промени име. Тада сам тим људима рекао: Југословенска кинотека није географски појам. Југословенска кинотека је сигурна кућа. У свом фундусу Кинотека има 80 посто филмског материјала из свих ових крајева, изван Србије. Људи са Пулског фестивала, када су славили 60 година постојања, дошли су у нашу Кинотеку и узели све што им је требало за тај догађај. Оно што је једина важна чињеница јесте да смо ми сав тај материјал сачували. Кинотека је у оно време омогућила и другим републичким филмским центрима да се достојно развијају. Данас можете у Кинотеци да добијете копију било којег филма који вас интересује. У Кинотеци сам потрошио све своје професионално и све своје слободно време и сав свој ентузијазам. Био сам ту и у опасним временима, када су зграду Кинотеке, која је изграђена 1841. године, хтели да продају неким тајкунима да направе огроман видео клуб или касније робну кућу. Могао сам главу да изгубим. Када сам имао 18 година у Косовом Пољу, ја сам сањао да ћу једног дана цепати карте на улазу сале у Кинотеци. У Кинотеци сам био директор и тамо сам провео 24 године и никада нисам одустајао. Ја сам свој сан досањао и немојте да ме питате колико кошта тај сан.
Радослав Зеленовић
Извор: П-Портал
