Прије него што је римски цар Нерон извршио самоубиство, рекао је ,,qualis artifex pereo“, тј. ,,какав умјетник умире“. Када је извршио тај чин, могуће да је после тога услиједило овако нешто:
Кад Нерон умрије, дођоше нека бића , смијући се. Ово је личило на театар кога је овај цар толико волио. Много је улагао у умјетност. Нерон се почео и сам смијати са овим бићима, пошто је имао ту луцидну страну личности.
Помислио је да се налази у некој представи, па поче “да глуми“. Она бића се још више смијаху. Нерону то би криво, па им запријети и казном, на шта ови још више заурлаше смијући се. Нерон се уплаши и поче да вришти хистерично, дозивајући стражу. Нико се, наравно, није појављивао. Тада нестадоше и она бића. Али, Нерон виђе неку врло тужну појаву, сву изборану, потамњелу, у мукама. Било је жалосно један поглед упутити ка том човјеку, или шта је то већ било. У том моменту се појави Исус Христос и обрати се Нерону:
-Зашто си тужан пријатељу?
-Зато што ме онај човјек растужио-одговори Нерон- Шта му је?
-Много је патио. Његов господар га је крвнички мучио. Чак ће сносити последице, дјела свога господара, и после његове смрти. А некад је био лијеп, мада, недовршен. У суштини, сваки човјек је такав, долази лијеп, недовршен, и ту недовршеност треба сам да доврши. Али му господар нијè дозволио-одговори му Исус.
Нерону сузе грунуше.
Мени је жао овог господина. Тако ме срце за њим боли, као да је мој најрођенији. Тачније, никад овакву блискост нијесам према некоме осјетио.
Исус се осмјехну и рече:
-Па, ето, да се упознате. Ово је твоја душа. Мучила се, сирота, да њу обратиш пажњу. Чекала те као драга свог вољеног. Опраштала ти. Али се од силног чекања и туге сва згужвала, поружњала. А да си је само видио некад како је била лијепа.
Нерон се постиђе и још више сажали према својој души. На крају је стидљиво поздрави:
-Здраво, господине Душо.
Прича је преузета из књиге Милоша Лалатовића “Са друге стране “.
