Ставиш петокраку на груди, острвиш се на Цркву без мјере и укуса, без језичких правила и васпитања и ‒ мислиш да си Че Гевара. Тако изгледа Бобан Батрићевић и отужна сага о његовом изигравању изгнаника.
Разлике: Ернесто није био огавни шовиниста као Батрићевић; није имао финансијске монополске привилегије од стране 30-годишње власти као Батрићевић на фантомском ФЦЈK; нијесу га браниле жене пред легитимним и легалним судским процесом…
Умјесто да као мушко стане иза својих ријечи и каже шта је мислио када је неписмено и неваспитано пљувао по свештенству, он окупља жене разних сорти да га бране од мрског непријатеља.
Бити љевичар, а не бити спреман да платиш казну за изречену увреду, да не кажем да одложиш коју ноћ у ћорки… па то је смијешна копија оних љевичара који су храбро приносили сопствену жртву и давали лични примјер тлаченим народним масама.
За шта си напао попове и Цркву? За њихову јавну ријеч. И то зовеш клерофашизмом и окупацијом? А кад тебе неки позове на одговорност због начина како износиш критичку ријеч, онда шириш кукњаву широм земље и себе поистовјећујеш са самом слободом.
Нити си Че Гевара по идеалима, нити си Сократ по спремности на жртву. Ти си само један мали отпадак радикалне националне нетрпељивости, диобе међу грађанима, идентитетаког инжењеринга, и зато ова представа нема моралну дубину ни поруку даљу од тротоара пред подгоричким судом.
Филип Драговић
