Свети Сава је нашао пут за живот:

Био је студент треће године ФДУ када се први пут појавио на позорници и то као главни јунак представе „Принц Растко, монах Сава“. После више од три деценије Горан Шушљик имаће ретку глумачку прилику да игра исти лик (и опет по тексту Милована Витезовића и у режији Милана Караџића), али старији таман за његове године – у представи „У име оца и сина“. И поново премијерно на Савиндан, 27. јануара, овог пута на Великој сцени Народног позоришта.

Какав је ваш лични доживљај главног јунака у распону од тридесетак година?

Свети Сава, духовник и државотворац, архиепископ и просветитељ, имао је рационалну визију за све световно што је требало утемељити?

– Његова духовност није само религија, то је и дисциплина духа која му је помогла да устраје, успе и разуме шта су потребе људи, државе и Цркве. Није контрадикција, али је, нажалост, ретка појава. Из тога можемо научити много… Мислим да ће нам представа осветлити део нечег што не знамо, а што природно припада друштву и ономе какви треба да будемо. Запитаћемо се где су наши могући путеви, Свети Сава је узор у који можемо да се загледамо и „заронимо“. Знамо за његову дипломатску вештину, али не и начине на које је успевао да у једном напетом, опасном и турбулентном времену убеди друге да завређујемо све што смо на крају и добили: државност и аутокефалност. Да осећање заједништва и народног окупљања око Цркве и државе, не подразумева затвореност већ настојање да се нешто од других сазна и примени. Пре свега, у смислу закона, здравствених и школских институција.

Упркос свему, и даље се често понавља она флоскула „мрачни средњи век“?

– То што је изграђено, у духовном и архитектонском смислу,било је веома светло за овај мали простор који смо заокружили и добили од Светог Саве. Све што смо у смислу лепоте, важности и трајности стекли, траје и дан-данас. Шта градимо, зашто је то важно, како треба да изгледа, на чему се темељи. Да не градимо само „да имамо“ и само да „бљешти“, него да буде и лепо и прикладно. Готово је невероватно шта је у његовом људском веку створено и остало до данас – Жича, Студеница, Милешева… То је прави траг.

Растко је био узор и својим родитељима, после његовог монашења они су кренули синовљевим путем?

– А он је од својих родитеља направио узор свима другима. Памећу и мудрошћу успео је да направи стубове, симболе оног што је сматрао да је важно. Не тако што их је лично уздизао, већ помогао да постану ослонци на које ћемо се ослањати и освртати. Зашто је инсистирао да његов отац схвати због чега треба и сам да постане монах, на крају и светац? Није то само питање човека и Бога. Ако је Бог љубав и све оно добро, може постати пут и визија. Свети Сава се није склонио од живота. Он је нашавши везу са Богом и вером, нашао пут за – живот. Веома енергичан,спретан и паметан. Дакле, није побегао у монаштво, он се пронашао.

Имао је снагу и ауторитет да помири браћу Вукана и Стефана?

– Можда је тај део у представи и драмски најузбудљивији, и из њега можемо да учимо. Власт је врло заводљива, борба за њу често крвава, али није дозволио да браћа ратују. Не само зато што су браћа. Имали су своје разлоге да траже савезнике и на једној и на другој страни. Свети Сава је веровао да само јединствени могу добити своје на своме… Много је ту историјских нијанси, позориште служи да изнесе есенцију, оно најважније: да љубав није само осећање већ да из ње, на крају,излазе практична добра дела. Корисна за све.

Завршили сте Карловачку гимназију, у непосредној близини Сремске епархије, у продуховљеном граду и окружењу?

– Духовност може да створи и слободу, отвореност. Јер, свако јутро кад долазиш у школу, прво чујеш црквена звона, па школско звонце. Место је где се спајају две ствари: сусрет са Богом и оним што је световно, животно, а то је образовање. У Карловцима и даље постоје неке лепе фасаде које би требало да се обнове зато што представљају важна места не само историје, него и наших живота. Дух места чине људи и трагови које остављају.

Да ли је у вашем фомирању оставило трага такво окружење?

– Ја сам растао и у Суботици, где сам рођен и живео првих петнаест година. Мене су саздале те улице, архитектура,атмосфера. Моја сећања су везана за све чиме сам био окружен, успомене и формирају људе. Сматрам да сам нешто од свега тога задржао. Таквих темеља је у овом времену све мање, али има разлога да се њима бавимо. Мислим да нам начин није добар, пречесто је само формалан. Темљи се не могу „уградити“ у нове генерације ако им прво не помогнемо да их разумеју. На неки начин данас смо ужасно конзервативни, а на други – потпуно анархични. Нема мере, а мера је права реч…

Стрпљење и осећај за меру биле су важне државничке особине вашег јунака?

– Није он светац зато што је био миран и тих, већ што је постао симбол онога што је створио и што је било потребно. Често је имао и осећање гнева, беса, љутње, али је успео да их превлада и претвори у нешто конструктивно. Зато наша представа неће бити ни литургија ни музејска поставка. Свети Сава је био „жив“ човек и мене, лично, привлачи управо оно што га тако живим чини данас.