Активистички новинар, филмски стваралац, писац и оштри критичар америчке и британске спољне политике
Џон Пилџер, који је преминуо од плућне фиброзе са осамдесет четири године никада није презао да каже неизрециво. Током више од пола века, у новинама и својим документарним филмовима – од којих су многи настали за Ај-ти-ви али и за биоскопску публику – постајао је све јачи глас оних који су ућуткани, и трн у оку онима који су заузимали позиције моћи.
Био је горљиви критичар америчке и британске спољне политике. Године 2006, на панелу на Колумбија универзитету у Њујорку, уприличеном да би се расправљало о филму Breaking the Silence: War, Lies and Empire (Прекинути тишину: Рат, лажи и империја) Пилџер је рекао да су „новинари такозваног медијског главног тока великим делом одговорни“ за разарања и изгубљене животе у Ираку, јер нису раскринкали „Бушове и Блерове лажи“.
Утицај Пилџеровог новинарског рада био је огроман. Он је, 1979. године, ушао у Камбоџу након што су Вијетнамци збацили Пол Пота и убилачки режим Црвених Кмера. У извештају који је запремио отприлике прву половину Дејли мирора, он је открио да је можда и више од два милиона људи, од укупно седам милиона становника, страдало од геноцида или изгладњавања, док је још два милиона умрло због недостатка хране или болести.
Узнемирујуће фотографије изгладнеле деце и лекара који се боре да сачувају животе су касније приказане у Пилџеровом документарцу Year Zero: The Silent Death of Cambodia (Година нулта: тиха смрт Камбоџе) који је у педесет земаља погледало сто педесет милиона људи и који је добио преко тридесет међународних награда.
Показујући свој таленат да ситуира људску несрећу у политички контекст, он је део кривице свалио на Сједињене Америчке Државе, које су тајно и нелегално бомбардовале Камбоџу стварајући метеж који је омогућио Пол Поту да освоји власт. Такође, рекао је Пилџер, западне владе нису биле вољне да дају знатнију помоћ онима који су преузели власт у Камбоџи [после пада Црвених Кмера, прим. прев] страхујући од незадовољства Американаца, који су претрпели пораз у Вијетнаму свега четири године раније.
Пилџерово извештавање помогло је да се прикупи 45 милиона долара помоћи и донело му је другу титулу новинара године на избору Британски новинарских награда (претходна је била за његово извештавање из Вијетнама) и медијску мировну награду Уједињених нација. Током наредне деценије наставио је да се враћа у Камбоџу и да извештава о тамошњим борбама за политичку моћ. Сам је преживео напад из заседе након што су га Црвени Кмери ставили на списак за ликвидацију.
Од првог документарца који је направио за Ај-ти-ви 1970. године Пилџер је изазивао метеж. У The Quiet Mutiny (Тиха побуна), који је направио за серијал Свет у акцији Гранадске телевизије о текућим светским дешавањима, известио је о дезинтеграцији морала међу америчким војницима у Вијетнаму – извештај укључује податке да су поједине официре убили њихови сопствени војници.
Након жалбе америчког амбасадора у Лондону, Ај-ти-еј – тадашње регулаторно тело задужено за комерцијалне телевизије – прекорело је Гранаду, што је задало правац будућим сучељавањима са Пилџером у вези са уравнотеженошћу приказа и непристрасношћу.
У серијалу за Ај-ти-ви Пилџер (1974–1977), који је направио Еј-ти-ви, се позабавио многим контроверзним темама у Британији, Пилџеровој новој домовини која је то постала након што је напустио родну Аустралију 1962. године. Известио је о деведесет осам жртава употребе талидомида које нису добиле обештећење, умањивању средстава за Националну здравствену службу, сиромаштву и поступању према деци са тешкоћама у учењу. У иностранству, он је потајно одлазио да интервјуише чешке дисиденте.
Током свег овог времена, наследник Ај-ти-еја, Ај-би-еј је инсистирао да филмови отпочну приказом да је у питању „лично гледиште“, а не објективно извештавање. Пилџер је описао Дејвида Гленкроса, главног званичника за регулисање програма, као „главног цензора комерцијалне телевизије“, и сматрао је позивање Ај-би-еја на објективност, уравнотеженост и непристрасност за „шифру која означава поглед на свет естаблишмента, у односу на који су премераване другачије перспективе“
Пилџер је говорио како посматра политику одоздо, и имао је подршку Ричарда Крисеја (Creasey) који је постао шеф Еј-ти-вија задужен за документарце те је успео ода испреговара са Гленкросом право да се филмови приказују без ознаке „лично гледиште“. Без обзира на то, када је Еј-ти-ви постао Централна независна телевизија и када је Пилџер преиспитао језик који се користио за промовисање нуклеарно наоружање у свом документарцу из 1983. године The Truth Game, Ај-би-еј је инсистирао да неко сними и „балансирајући“ програм (испоставило се да ће то бити Макс Хејстингс) пре него што би [Пилџеров филм] могао да се прикаже.
Пилџер је био један од првих новинара који се вратио у Вијетнам након рата, и међу његовим другим филмовима из овог периода били су Do You Remember Vietnam (Да ли се сећате Вијетнама, 1978) и Хероји (1981), у којем је снимио пет обогаљеним америчких ветерана који су се вратили у некадашњу ратну зону како би промишљали о ономе што је описао као рат који се водио „ни због чега“.
Међутим, његове тврдње изнете у филму Cambodia: The Betrayal (Издана Камбоџа, 1900) да су специјалци британске јединице САС обучавали герилце Црвених Кмера довеле су до губитка парнице за клевету која је вођена против Пилџера и Централне телевизије.
Многи од његових документараца раскринкавали су кршење људских права. Уз велики лични ризик, Пилџер и његов редовни сарадник, Дејвид Мунро, улазили су у земље које су водиле војне диктатуре. У филму Death of a Nation: The Timor Conspiracy (Смрт нације: тиморска завера) из 1994. године интервјуисао је очевице геноцида који је починио окупациони индонежански режим на Источном Тимору и откривао је масовна убиства о којима раније није извештавано. У филму Inside Burma: Land of Fear (У Бурми: земља страха, 1998) разоткривао је тортуру коју је вршио војни режим.
За филм Apartheid Did Not Die (Апартхејд није умро, 1998) Пилџер је интервјуисао Нелсона Манделу и изазвао је нелагоду и међу белцима и међу црнцима у Јужној Африци описујући нови „економски апартхејд“ који је држао многе црне људе у сиромаштву.
Истраживао је санкције Уједињених нација уведене Ираку током деценије која је претходила инвазији коју су предводиле САД у филмовима Paying the Price: Killing the Children of Iraq (Платити цену: убијање ирачке деце, 2000), глобализацију у филму The New Rulers of the World (Нови господари света, 2001) и Блиски исток у Palestine Is Still the Issue (Палестина је и даље отворена тема, 2002).
Када је Пилџер направио Breaking the Silence: Truth and Lies in the War on Terror (Разбијање тишине: Истина и лажи у Рату против тероризма, 2003) у овом филму је разоткривао позадину Једанаестог септембра и инвазије на Авганистан, истичући „лицемерје“ америчке и британске владе. Отпочео је филм речима: „Ово је филм о расту и расту грабљиве империјалне моћи и тероризму чије се име никада не изговара зато што је то наш тероризам“.
Сличне теме помаљају се и у филмовимаThe War on Democracy (Рат против демократије, 2007) о америчком мешању у унутрашње послове латиноамеричких земаља и The War You Don’t See (Рат који не видите, 2010) – хроника извештавања са линија фронта коју је направио заједно са режисером Аленом Ловеријем, још једним дугогодишњим сарадником. „Због чега толико новинара удара у ратне добоше без обзира на лажи влада?“, питао је Пилџер.
Касније, у средишту његова пажње била је земља коју су САД процениле као претњу по своју глобалну моћ The Coming War on China (Долазећи рат против Кине, 2016) и ускраћивање средстава и обогаљујућа приватизација у Британији у фулму The Dirty War on the National Health Service (Прљави рат против националне здравствене службе, 2019).
https://www.youtube.com/watch?v=k4OPAnCzUkQ
Међу више од шездесет документараца, Пилџер је такође направио Stealing a Nation (Крађа нације, 2004) о исељењу становништва острвља Чагос које је извела британска влада, у Индијском океану шездесетих година прошлог века, како би САД ту могле да оформе своју војну базу.
Но, стална тема Пилџерових филмова, током периода од скоро четрдесет година, почев од 1976. године, била је његова домовина и третирање аустралијских урођеника. Најзначајнија међу овим остварењима су филм Secret Country: The First Australians Fight Back (Тајна земља: први Аустралијанци узвраћају ударац, 1985), трилогија настала поводом двестоте годишњице [доласка првих британских досељеника на острво 1788. године, прим.прев.] The Last Dream (Последњи сан, 1988) и филм Утопија (2013) у којем приповеда о доласку својих предака у Аустралију као осуђеника, абориџинском сиромаштву и смрти у полицијском притвору и украденој генерацији деце мешовитог порекла која су отргнута из својих породица.
Пилџер је рођен у Сиднеју, у породици Елси (рођена Мерхајн), учитељице, и Клода Пилџера, столара. Похађао је Сиднејску мушку средњу школу и освајао је медаље као пливач. Придружио се Аустралијан консилидајтед пресу, радећи за Сиднеј сан, а потом за Дејли и Сандеј телеграф.
Радио је као слободни новинар у Италији пре него што се преселио у Велику Британију 1962. године, када је постао подуредник у новинској агенцији Ројтерс. Годину дана касније прикључио се Дејли мирору као подуредник, а потом је радио као репортер запажен због свог истраживачког новинарства, упечатљивог стила и неуморног активизма.
Путујући широм света режим апартхејда забранио му је боравак у Јужној Африци 1967. године и био је неколико метара удаљен када је на Роберта Кенедија извршен атентат у Лос Анђелесу наредне године. Напустио је Дејли мирор 1985. године и писао је за друге новине, међу њима и Гардијан. Подржавао је оснивача Викиликса Џулијана Асанжа.
Жестина десничарске критике његових гледишта упућује на ефикасност његовог новинарског приступа.
Међу бројним признањима Пилџер је добио награду Еми за филм Издана Камбоџа и Ричард Димблби награду БАФТЕ 1991. године.
Његов брак са новинарком Скарт Флет окончан је разводом. Иза њега остала је партнерка Џејн Хилм, магазински новинар са којом је био заједно тридесет година, син из првог брака Сем и ћерка Зое, коју је добио из везе са новинарком Ивон Робертс.
Џон Ричард Пилџер, новинар и документариста, рођен је 9. октобра 1939. године; преминуо је 30. децембра 2023.
Ентони Хејворд
Превео: М. М. Милојевић
Извор: https://www.theguardian.com/media/2024/jan/01/john-pilger-obituary
