Много пута сам гледао своје пријатеље како долазе на руб памети не знајући шта више и шта тачно хоће њихов ментор. Обично сам давао исти савјет: „Ментор хоће твоју главу. Ако му је даш, немој имати дилему да неће пожељети и твоју душу”
Да је Данте имао ментора никада не би написао „Божанствену комедију”. Написао би само „Пакао”, како би у девети круг пакла смјестио ментора.
Много пута сам гледао своје пријатеље како долазе на руб памети не знајући шта више и шта тачно хоће њихов ментор. Обично сам давао исти савјет: „Ментор хоће твоју глава. Ако му је даш, немој имати дилему да неће пожељети и твоју душу”.
Разумије се, све би се могло описивати појмовима клиничке психологије, али то остављам по страни, хитајући да исприповиједам најлуђи менторски случај.
Елем, жали ми се пријатељица како јој је менторка вратила на дораду докторску дисертацију, тек неке ситне интервенције, али уз један крупан, ђаволски крупан проблем: послала је само пола рада, а за остатак кад стигне!
Пакао! Па то је аналогно ситуацији, као да ти дужник умјесто 100 евра врати пола, али не новчаницу од, рецимо, 50 евра, већ буквално пола новчанице од 100 евра. Схватате! Схватате, зашто Данте „Комедију” почиње стихом: „На пола нашег животног пута […].
Милорад Дурутовић
