„Он зајеца, и постаде видовит.”
(В. Петровић)
Дневник, као жанр њежног дијалога са собом и мање-више латентне чежње за сусретом са читатељком, никада нијесам писао. Заправо, имао сам један покушај из основне школе, но моја дневничка издржљивост трајала је свега неколико дана. Било ми је (такво писање) подједнако досадно као попуњавање „временских прилика” што смо из дана у дан уписивали у неки школски приручник. Могао сам, дакле, у свом једином походу на дневничке биљешке имати десет година.
Међутим, рана незаинтересованост да биљежим шта ми дешава и како на моја осјећања утичу локалне, бјелосвјетске и космичке прилике, увлачила ме у једну другу крајност: жељу да пророкујем и предвиђам шта ће се десити у будућности. Стога сам своју футуристичку страст и започео читањем Библије. Добро се сјећам, то је „читање” стигло током једног љетњег распуста; управо паузе између основне и средње школе.
Моја каријера пророка, касније, добија едукативне допуне у Нострaдамусу, Достојевском, Кафки, Фројду, Тарабићима, Пекићу, Карпману…, али, признајем, читао сам и тривијалну периодику, попут магазина „Треће око”. Интересовање за езотерију и алхемију, срећом, брзо ме уплашило, те сам побјегао од саме помисли да бих могао постати, заправо, чаробњак, а ја сам хтио, јасно, бити само пророк – profetas.
(Сасвим је могуће да има читалаца ових редова који би могли потврдити да сам у пророковању имао заиста запажених резултата. Управо су ме „резултати” поразили, одводили у дуге циклусе анксиозности, скоро, депресије, те сам ријешио да тумачим лирску поезију, а друге жанрове, ту и тамо, колико се морало.)
У овом тренутку грицка ме савјест. У срцу чујем грижу миша. Увиђам, наиме, да се не разликујем од других писца дневничке прозе. Имам, признајем, проблем с истином. Тачније речено, прећуткивањем, ипак, важних детаља. Тешко је све чак и себи признати. Имао сам, признајем, још једно дневничко искуство. Иако је ријеч о сасвим, сасвим, сасвим психотерапеутском писању, оно је по свим конвенцијама жанра, имало дневнички карактер. Записивао сам, наиме, из дана у дан сљедеће:
„Четвртак, 17. новембар 2016:
Киша пада. Вјетар удара. У полицији има највише гадова.
Петак, 18. новембар 2016:
Опет киша пада, вјетар удара, у полицији има највише гадова…”
И тако даље, и тако даље. Да не отварам канту сјећања. Година је била, мање-више, монотона…
Данас је субота, 30. децембар, Господњег љета 2023.
Пробудио сам се пред зору. Фрустрација раног буђења због захтјева новог посла регулисана је дисциплином раног заспивања. Авај, пропаде мој ноћни живот. Док сам припремаo другу кафу, на телевизији се причало о лажним дипломама. Неки, мање-више, познат глас тврди да у полицији има највише лажних диплома…
Милорад Дурутовић
Извор: Фејсбук
