Дакле, 2024. година доноси многе неизвесности и за домаћу и за светску економију, па је треба чекати без великог оптимизма
Приближава се нова 2024. година, па се поставља питање, шта у економском смислу у њој треба да очекујемо. О томе није било много речи у предизборној кампањи (осим да ће плате бити веће), али је гувернерка Народне банке Србије, Јоргованка Табаковић, у интервјуу Политици (на дан избора 17. децембра) изнела државну пројекцију раста БДП-а Србије ове и наредне године. Ту процену ваља дословно цитирати: „Након реалног раста БДП-а у 2023 од 2,5 одсто, који ће, према нашим проценама, бити вођен инвестицијама и извозом, у наредној години очекујемо његово убрзање од три до четири одсто, а након тога повратак на препандемијску путању раста од око четири одсто годишње. Раст БДП-а у наредним годинама би требало да буде вођен домаћом тражњом, и то пре свега приватним инвестицијама и одрживим растом личне потрошње.“
Чак и онај ко не уђе у неку „дубинску анализу“ ове процене гувернерке Табаковић, уочиће да је она у њој показала да пажљиво мери речи. Наиме, изостављајући инвестиције и извоз као главне факторе раста БДП-а и у наредним годинама, а наглашавајући „домаћу тражњу“ и „приватне инвестиције“ као агенса раста, гувернерка је индиректно натукнула да потпиривање раста БДП-а задуживањем државе на страни, ради државних инвестиција и проширивањем спољне трговине, можда неће бити могуће у оном обиму у коме се то досада обезбеђивало. При томе, гувернерка као да је заборавила на обећања њених напредњака да ће у Београду бити покренуте инвестиције у метро и објекте за Еџпо 2027. године, за које се већ тврди да ће убрзати развој Србије у идућој и наредних година. То је прва „шпекулација“ која се може ишчитати из њене изјаве.
Друго што пада у очи је неодређеност неког будућег темпа раста БДП на који она циља када говори о повратку на „претпандемијски период“ развоја Србије. То јест, на недовољност стопа економског раста које су биле остварене откако је њена странка на власти.
Треће, што је тешко прогнозирати, јесу њене процене кретања стопе инфлације идуће године, која се између априла и новембра ове године спустила на осам одсто – „пре рока“. Наиме, гувернерка Табаковић изнела је процену да ће се међугодишња стопа инфлације током 2024. године спустити на три одсто (плус минус 1,5 одсто), да би крајем те године сишла „на половину вредности тог циља“. То би значило да се Србија узда у планетарно обарање инфлационих стопа.
Нажалост, тешко је очекивати смиривање политичких турбуленција и у самој Србији (упркос наводно глатке победе Вучићеве коалиције на тек протеклим изборима), а поготову је тешко то очекивати на планетарном нивоу. Ако оставимо по страни изборне скандале на домаћим изборима (посебно у Београду), остају актуелне кризе због рата у Украјини и на Блиском истоку, а ту су и проблеми Кине, који успоравају њену привредну експанзију (а она је један од кључних регулатора светске коњунктуре). Уосталом, и Европа се мучи у борби против рецесионих тенденција.
Да се нигде у свету у идућој години не очекују спектакуларни развојни скокови види се и по последњим вестима о ценама сирове нафте. Светске агенције јављају да се нафта са испорукама у фебруару може данас набавити и по цени мањој од 50 долара за барел, упркос развиканом „добровољном“ смањењу понуде које је недавно договорено у оквиру ОПЕК-а плус (Саудијска Арабија ће смањити дневну понуду за око 2,2 милиона барела, Русија за око 300.000 барела, а Ирак, Алжир и други за мање). Истина, пошто САД ових дана попуњавају стратешке резерве нафте, цене осцилују, упркос томе што су Американци укинули санкције Венецуели. Није јасно ни колико ће тржиште нафте осетити „паузе“ које многе компаније уводе за своје танкере који плове у близини Јемена, због напада дроновима проирански усмерених Хута, наводно због израелске окупације Газе.
Дакле, 2024. година доноси многе неизвесности и за домаћу и за светску економију, па је треба чекати без великог оптимизма.
Димитрије Боаров
Извор: Нови Магазин
