Poslednjih godina je retko koji drugi intelektualac sa takvim naglaskom u javnosti iznosio teze o identitetu Crne Gore, kao predsednik CANU, prof. Dragan Vukčević. To je doduše radio u jednoj naučno nesistematizovanoj formi, naime u okvirima niza intervjua i prigodnih govora. Tim ne manje, ta su gledišta na koje nije bilo javnih osvrta ni od strane samih ostalih članova CANU, zbog njihovog značaja i prateće pretenzije na ispravnost, vredna pažnje, zauzimanja izvesnog stava.
Njegovo polazna teza glasi, da pri svim razmatranjima datog profila treba startovati od „trijade“ Država-Ustav-Građanin, unutar koje bi se svi za data dva temeljna pitanja važni sadržaji mogli i trebali sagledavati. Ta trougaona shema je pak radikalno reduktivna i apstrahuje od više daljih relevatnih aspekata odn. instanci – kao da ju je formulisao neki matematičar, a ne pravnik (po obrazovanju) i sociolog (po vokaciji). Njome se praktično odlaže u stranu dugotrajno istorijsko i društveno-kulturno iskustvo, kojim se očituje jednostranost i apstraktna svedenost datog pristupa razumevanju. Tako se i identitet ljudi koji nastanjuju Crnu Goru želi dalekosežno redukovati na građanski identitet. Pri čemu se onda i sam poslednji dalje svodi na puku pripadnost državi, državljanstvo. Kao da za status građanina jedne moderne evropske države ne bi bilo potrebno i identifikovanje sa određenim bazičnim kulturnim stadardima, poput ideala pravde, podjednakog uvažavanja prava i potreba drugih ljudi… Isto tako je za rang građanina neophodan i određeni nivo prosvećenosti, što se takođe ne može svesti na puko državljanstvo, posedovanje pasoša. Radi se dakle o jednom radikalno formalističko-legalističkom viđenju, pri kojem je „biti građanin“ istovetno sa „biti državljanin određene zemlje“, te raspolagati sa tim povezanim omeđenim skupom elementarnih formalnih prava i obaveza. Pitanje identiteta se time praktično dekontekstualizuje iz njegovog rodovskog i kulturno-istorijskog sklopa.
Pri čemu se građane izgleda vidi kao atomizirane individue, čija bi etnička, konfesionalna, kulturna… pripadnost trebali da budu potisnuti, kao u najboljem slučaju instance od samo sekundarnog značaja! Vukčević doduše ističe, da insistiranje na građanskom identitetu vezanom za državnost „ne isključuje druge identitete koje građani nose u sebi“. Ali smatra veoma važnim, „da za dominantni identitet uzmemo onaj koji proističe iz države“. Jer, time se država „zasniva kao zajednička kuća njenih građana i time se učvršćuje njihov politički konsenzus“. Tako da je građanski identitet „ono što čuva Crnu Goru“.
Sad, eventualno „isključivanje drugih identiteta“ bi bilo nedemokratsko i nehumano (ukoliko uopšte izvodljivo), te već kao takvo potpuno neodrživo. A šta drugo znači ideološki postulat o ekskluzivno „dominantnom identitetu“, nego stavljanje ostalih identiteta u drugi plan, na marginu društvenog života, svojevrsno njihovo dislociranje u sferu (individualne i grupne) privatnosti? Kao protivnike takvog stava Vukčević prvenstveno vidi sve one, „koji smatraju naciju za horizont svog mišljenja“. Zašto međutim ljudi ne bi smeli takođe i vlastitu naciju videti kao horizont svog mišljenja – svog samorazumevanja, razumevanja društva u kojem se živi…? Zašto država ne bi smela biti viđena i kao zajednička kuća naroda i narodnosti koji u njoj žive? Zašto umesto dominacije redukovano razumljenog građanskog identiteta ne bismo rađe trebali težiti jednoj uravnoteženoj koegzistenciji etničkog, kulturno-konfesionalnog i građanskog identiteta u dobro uređenoj demokratskoj državi? Tako da usklađeni suživot nacija i nacionalnih manjina takođe bude „ono što čuva Crnu Goru“ – a ne isključivo apstraktni građanski identitet! Realnosti bi bolje odgovarala konstacija, da stanovnici Crne Gore sebe paralelno doživljavaju kao njene građane, te ujedno i kao pripadnike određenih nacija. Pa u skladu sa time državu vide ne jedino kao državu svih njenih građana, već i kao državu svih njenih nacija i nacionalnih manjina. Bezuslovno insistiranje na dominaciji građanske komponente odn. identiteta značilo bi utoliko svojevrsno nasilje nad takvim samorazumevanjem. Upitno je dalje, i ne sasvim realistično gledište, da prihvatanje onakve dominacije jednog identiteta automatski vodi „političkom konsenzusu“.
Razlike u mišljenjima su, naprotiv, isto tako vrlo moguće i među samim građanima i njihovim raznim grupama. Pa je tako primera radi, ranijih godina jedna grupa građana (a ne nikakva nacija) težila promeni državnog statusa Teksasa, njegovom otcepljenju i osamostaljivanju od SAD-a. I još više su prisutne nesuglasice među građanima odn. grupama građana raznih zemalja kada se radi o nizu daljih, ne manje važnih političkih pitanja. Da li se dakle može smatrati bezuslovno ispravnom paušalna premisa, da nacije uvek i svuda deluju dezintegraciono, razjedinjujuće, a građani i njihove grupe uvek i svuda integrativno, ujedinjuće?
Još je nerealističnije Vukčevićevo mišljenje, da bi etablisanje dominacije redukovanog građanskog identiteta navodno vodilo „prevazilaženju podjela“ po nacionalnom pitanju u nas. Ovde pre svega nije dobro, što jedan naučnik prihvata popularnu i izraubovanu formulu rasprostranjenu u svakodnevnom žargonu o „podjelama“, kakva se u datom kontekstu među naučnicima u svetu ređe koristi. Već se naprotiv upotrebljava u naučne svrhe daleko primereniji pojam „etničkih diferencija“. Oni, koji se po pitanju etničkog identiteta slobodno opredeljuju na jedan ili drugi način, ne bave se nikakvim „deljenjem“ nekakvog apstraktnog velikog jedinstva, nerazlučive celine. Nego koristići svoje pravo na slobodno izražavanje i samorazumevanje nacionalne pripadnosti, sebe identifikuju kao pripadne upravo određenoj naciji, njenoj kulturi i istoriji. Vukčević pak tvrdi sledeće: „Verujem, da je isticanje građanina kao osnovnog subjekta i naglašavanje građanskog identiteta put za prevladavanje ove podjele“(naime one, na Crnogorce i Srbe). No ne samo što je prethodno već sam tvrdio, da građanski identitet „ne isključuje“ druge identitete i time dolazi u uzjamanu neusaglašenost vlastitih teza, već je i realno stanje ipak osetno drugačije. Naime, sasvim je moguće i saglasno u svetu prisutnim odnosima, biti kako građanin, tako i ujedno pripadnik određene nacije. Tako da jedno ne „prevladava“ drugo – izuzev u situacijama izloženosti spoljnim pritiscima, kakvima pak nema mesta u demokratskim društvima. Pa dakle oni koji se izjašnjavaju kao Crnogorci slobodno mogu pri tome i ostati, a ujedno biti dobri građani, te isto tako i oni koji se izjašnjavaju kao Srbi mogu ostati pri tome i istodobno biti dobri građani svoje zemlje. (To koegzistiranje jedne i druge komponente vidljivo je u društvenoj praksi već i u nazivima pojedinih političkih stranaka – poput recimo HGI.
Koja dakle sebe bez problema razume kao kako građansku, tako ujedno i kao hrvatsku.) I opet bi bilo problematično uzdizanje građanina u „osnovnog subjekta“ društva, a Crnogoraca i Srba u njegove sekundarne subjekte. Ili štaviše subjekte, koji bi trebalo da se nađu u procesu istorijskog iščezavanja i zaborava – naime kroz dugotrajno i radikalno tzv. „prevazilaženje podjela“(?). Da li bi takav razvoj stvari mogli smatrati poželjnim?
U stvari, valja ukazati na jedan dalji upitni moment ideologije građanizma koji se je dovoljno jasno očitovao u našoj društvenoj i političkoj praksi. Naime, da ta ideologija može poslužiti kao maska za neproklamovano ali delatno favorizovanje jednih nacija na štetu drugih. Tako je građanima srpske nacionalnosti već duže vremena dozvoljeno samo jedno umanjeno, dijetalno učešće u radu javnih službi, u drastičnom neskladu sa njihovim udelom u ukupnom stanovništvu Crne Gore. Takođe je već dobro poznato, da tzv. „suverenističke“ stranke govoreći o građanstvu, na prvom mestu imaju u vidu građane jedne određene nacije, znano već koje. Te tome onda, ne od juče, prilagođavaju i svoje političko delovanje.
Najzad, kada se radi i o samoj CANU, prof.Vukčević se formalno zalaže za „duh otvorenosti“ u njenom funkcionisanju, očito nadovezujući to na svoju ideologiju građanizma. U praksi se međutim pokazuje, da vrata CANU jesu doduše širom otvorena građanima nekih drugih nacionalnosti, dok su za građane srpske nacionalnosti samo otškrinuta. To se očituje u vidno umanjenom broju srpskih naučnika i umetnika u njenom članstvu u poslednje vreme, ali već i u sastavu rukovodeće ekipe te značajne ustanove. Njeni su potpredsednici (Đ.Borozan, LJ.Stanković), generalni sekretar (D.Radonjić), kao i sekretari odeljenja – ujedno članovi Predsjedništva CANU (P.Miranović, Z.Rašović, N. Martinović, Ž. Mirković), naime praktično svi od reda (ili bezmalo svi) građani jedne te iste, crnogorske nacionalnosti. Njih predvodi Vukčević, i sam građanin crnogorske nacionalnosti. Tako da je pod paravanom građanske otvorenosti ovde zapravo na delu obezbeđena nacionalna homogenost vodeće ekipe CANU.
U okvirima redovne tribine CANU, novembra 2022. bilo je sa prepoznatljivom političkom tendencioznošću upriličeno predavanje jednog regionalnog radikalnog ateiste sa temom „Nuspojave tribalizma i svetosavskog nacionalizma, do klerikalizacije društva“. Da već ne govorimo o bezrezervnom ulaganju institucionalnog autoriteta CANU u i u pogledu umetničke forme sporne projekte Dimitrija Popovića, da se Njegoševo delo protumači radikalno jednostrano, iz njega odstrane svi elementi tradicije Srpstva u Crnoj Gori, njegovo crkveno zvanje vladike preistumači kao puka slučajnost.
I pri izboru novih članova CANU osigurana je osetno bolja prolaznost za građane crnogorske nacionalnosti u odnosu na građane srpske nacionalnosti. Pa su za jednog tako istaknutog, te takođe i van granica Crne Gore priznatog umetnika kao što je bio pesnik Ranko Jovović, vrata CANU iz prepoznatljivo političkih motiva bila doživotno zatvorena. Primani su pak u članstvo neki književnici-građani crnogorske nacionalnosti sa manjim umetničkim rejtingom u odnosu na njega. Ili pak oni među njima, koji su sa Jovovićem u pogledu umetničkih dostignuća bili praktično poravnati – tako da nisu mogli biti njemu pretpostavljani po tom osnovu. Tendencija ka progresivnom kadrovskom „ozelenjavanju“ CANU se nastavlja i u novijim izbornim ciklusima. Pa je tako u članstvo glatko primljena građanka crnogorske nacionalnosti Vesna Kilibarda, dok je na osnovu jednog formalno-proceduralnog izgovora odbijen građanin srpske nacionalnosti Radmilo Marojević, lingvista i međunarodno priznati ekspert za tumačenje Njegoševog književnog dela. Takve nepravde manifestuju neprincipijelnost, dvoličnost zalaganja za apstraktnu jednakost svih građana, „osnovnih subjekata“ društva, te „duh otvorenosti“ – u okvirima varljive ideologije građanizma u njenoj domaćoj, provincijalnoj varijanti.
Dragan Jakovljević penzionisani redovni profesor UCG
