Дана 28. октобра 2023. године Израел је објавио да су његове копнене снаге извршиле инвазију на Газу са циљем да „елиминишу Хамас“.Две недеље касније, још увек је превише рано да се зна ко ће однети превагу у овој борби.Али уколико израелска војска планира да „елиминише“ Хамас, као што тврди, војни аналитичари су сагласни да ће морати да се бори у тунелима. И док израелске снаге имају јасну војну предност над земљом, мишљења стручњака су подељена о војном преимућству испод земље (видети овде и овде). У међувремену, подршка за рат у Израелу је већ сада значајно опала пре него што су израелске трупе крочиле на територију Газе. Док је 65 одсто Израелаца подржавало опсежну копнену офанзиву 19. октобра, удео је опао на 49 одсто недељу дана касније. Данас, удео оних који подржавају копнену инвазију је по свој прилици још мањи.
Иако још увек не знамо да ли ће израелска јавност имати нерава за дуготрајни, смртоносни рат испод површине Газе, позната нам је дуготрајна израелска историја неуспешних покушаја да се искорени палестинско насиље.
Године 1956. Израел је такође објавио своју намеру да „искорени“ палестинске милитанте у Појасу Газе. Подсетимо се да је између 1949. и 1951. године хиљаде Палестинаца ушло у Израел, од којих је огромна већина била ненаоружана, враћајући се својим кућама после рата, што избеглице често чине. За Израелце, Палестинци нису били избеглице већ „уљези“ (infiltrators), и више од хиљаду немоћних Палестинаца је побила израелска војска када су покушали да се врате кући током прве две године након што су престали оружани сукоби 1948. године. Без и најмање изненађења, насиље је изродило насиље. Палестински борци латили су се оружја и извели су десетине напада наредних година, током којих су починили многобројне злочине. Априла 1956. године, палестински милитанти инфилтрирали су се у Израел из Газе и напали су синагогу Шафрир, убивши шесторо израелске деце.
Очекивано, одговор израелске војске је био бруталан и несразмеран. Између 1949. и 1956. године, израелске снаге убиле су негде између 2700 и 5000 Палестинаца. Велика већина жртава било је ненаоружано, али то није било довољно да заустави прекограничне нападе. До 1956. године, израелска војска је себи поставила циљ да искорени палестински милитантни отпор који је потицао из Газе. Она је извршила инвазију на Газу и окупирала је Појас током шест месеци, од октобра 1956. године до марта 1957. године. Израелске снаге убиле су хиљаде палестинских бораца и погубиле су стотине.
Дана 3. новембра 1956. израелске снаге су ушле у Кан Јунис. Овде наводимо један извештај о овом инциденту: „Извршена су два масакра цивила који су том приликом заточени, једних на средишњем тргу Кан Јуниса, стрељањем митраљеском ватром жртава које су биле постројене дуж зида старог османског каравансараја, и других у избегличком кампу, где су жртве такође биле стрељање. Лешеви су остављени да стоје сатима, понекад и преко ноћи, пре него што је породицама било дозвољено да преузму тела. УНРВА је касније сачинила попис „веродостојних“ имена 275 људи који су били погубљени 3. новембра 1956. укључујући међу њима и 140 избеглица. Палестински извори бележе 415 убијених и педесет седам несталих“. Док је израелска војска у ствари успела да заустави испаде из Газе, она је једноставно потиснула палестинске милитанте према Западној Обали где су борци извели отприлике седамнаест напада током наредне три године. Покољ у Кан Јунису трауматично је деловао на генерацију деце. Један осмогодишњи дечак који је преживео масакр био је Абдел Азиз ал-Рантиси. Неколико деценија касније он ће постати суоснивач Хамаса.
Али много пре него што се појавио Хамас постојао је непосреднији изазов. Након примирја које је постигнуто у Гази, Египат је деловао заједно са снагама Уједињених нација да искорени палестинске милитанте укључујући двојицу командоса који су се звали Јасер Арафат и Абу Џихад. Године 1959, они су формирали организацију Фатах, што је арапске скраћеница за Палестински национални ослободилачки покрет. Ова организација постала је главни израелски непријатељ током наредне четири деценије.
Израелци су можда убили већину фадајина у Гази 1956. године, али нису успели да убију идеју да Палестинци имају право да живе у Палестини. И да, уколико им се то право поруче, да ће његово остварење покушати да постигну насиљем. Идеја да избеглице имају право да се врате у своје домове после рата, била је много живља него што је Израел схватао. И, током наредне две деценије, Фатах и Палестинска ослободилачка организација (енглеска скраћеница ПЛО) извели су стотине напада против израелских мета у свом покушају да силом потврде ово право. До 1982. године, Израелу је било доста ПЛО, отприлике онолико колико му је било доста фадајина, и одлучили су да нападну Либан где је ПЛО био стациониран. Израелски циљ био је „да униште инфраструктуру којом се користио ПЛО, посебно на целокупној територији јужно од Бејрута. Успех такве акције могао би да зада смртоносан ударац ПЛО“.
Укратко, као у Гази педесетих година двадесетог века и у Гази данас, Израел настоји да искорени палестински насилни отпор. Израел је успео да отера ПЛО из Либана. Такође је окупирао југ земље током две деценије како би осигурао да се никада не врате. Али, очекивано, Израел није искоренио насилни отпор. Уместо тога, инвазија и окупација Либана довели су до успостављања новог покрета, који је истакао нову заставу, подржан новом регионалном силом. Уместо да искорени милитантни отпор, Израел га је додатно распламсао.
Данас, тај покрет, Хезболах, је најозбиљнији израелски војни непријатељ. Он се већ прикључио тренутној ескалацији насиља, изводећи седам прекограничних напада на израелске војне мете 27. октобра и испаљујући бројне ракете на израелску територију 28. октобра. Дана 5. новембра, Хезболах је лансирао ракете на израелску територију дубље него у било ком тренутку од рата 2006. године.
До 1987. године израелска окупација Западне Обале и Газе постајала је све бруталнија: Израел је убијао просечно тридесет два Палестинца сваке године током претходне две деценије, и протерао је још хиљаде Палестинаца из њихових домова. Онда, у децембру 1987. године, израелски камионџија је убио четворо Палестинаца у Гази, и као одговор су избили палестински ненасилни протести. Очекивано, Израел је прибегао појачаном насиљу како би угушио протесте, убивши 142 Палестинца у Гази током прве године устанка док у истом периоду није претрпео ниједну једину жртву. И, исто тако потпуно очекивано, израелско насилно потискивање палестинског протеста водило је ка још више насиља. Као одговор на то, Хамас се претворио из добротворне организације у милитантну групу, и отпочео је са извођењем напада против израелских цивила. Стога, сваких неколико деценија, Израелци верују да могу да искорене палестински отпор надмоћном силом, и сваких неколико деценија, Израелци се пробуде и увиде да је насиље постало још горе. Како би искоренио палестинско насиље, Израел би морао да се позабави темељним разлозима који до њега доводе. Палестинци верују да нису изгубили право да живе у Палестини само зато што су претрпели насилно етничко чишћење из ове земље 1948. године. Палестинци на окупираној Западној Обали и опседнутој Гази верују на сличан начин да никада нису изгубили своје право да живе на Западној Обали и у Гази слободни од израелског насиља, апартхејда, окупације и опсаде. Уколико нас историја било чему учи, то је да ће Израел морати да се позабави овим питањима ако жели да спречи нови Седми октобар.
Извор: Palestine.beehiiv
Превео: М. М. Милојевић
