Оно што нас обасја кад сретнемо доброг човека није само ствар тренутног утиска, једна чулна или душевна сензација, него и слутња, чак уверење, да та доброта није само нешто узгредно, пролазно и небитно, него да је одсјај доброте као такве, просијавање доброте Божије и доброте као одлике Века будућег. Наравно, знамо да тај човек не носи у себи неку апсолутну доброту, као што је могуће и да се варамо у процени те особе, али знамо и уверени смо да доброта у овом свету и овом стању ипак постоји и да мора да буде у некој вези са добротом оног који нам је подарио живот и са стањем обновљене твари по свеопштем васкрсењу. Можда о Богу и Веку будућем не можемо ништа поуздано рећи, али свака доброта, лепота и истина у овом свету нам ипак нешто говоре о њима, упућују на њих, назначавају их, нуде нам њихов предсјај и предукус. Исто тако, ако нам је добро у неком односу, у некој заједници, верујемо да то ипак има неке везе са стањем савршенства обновљене твари и обновљених људских односа, са оним што је Господ предвечно замислио за нас. Јер зашто је Христос уопште постајао човек, ако и ми не можемо да осетимо нешто од тога, ако наше садашње стање и знање и осећање немају баш никакве везе са оним, неспорно, неизрецивим?
У том смислу, не верујем да можемо бити равнодушни према стању нашег света, нашег друштва, народа, заједнице којим припадамо. Свесни смо да они у условима овог света, који је у стању палости, не могу достићи савршенство, и да „нема васкрсења без (и пре!) смрти“, али ипак верујемо да то стање ипак има неке везе са оним „после“. Ако је тако, треба радити на развијању што је могуће бољих међусобних односа, на поштовању свачије слободе, на правди за све и свакога, на свему ономе за шта знамо да не може бити у супротности, колико год несавршено било, са вољом Божијом и Царством небеским.
Нећемо покушати да стварамо рај на земљи, али ћемо се трудити да живимо по слици раја, иконизујући га својим животима и односима, колико смо у стању. Божији критеријуми и намере нису нам познати, али ни потпуно страни, јер свакако знамо (да, ипак знамо!) да Бог за нас не може желети насиље, раздор, мржњу у нашим „овосветским“ животима, у каквој год се стању палости они одвијали.
Да је то могуће, сведочи и Христос, односно јеванђелско сведочанство о његовој мисији на земљи. Он је на себе примио сву пуноћу људског, па оно што је доступно и могуће њему у начелу је могуће и доступно и нама. Јер шта је друго наше свештеничко позвање на земљи и на чему се заснива оно позвање „да будемо богови“? Ако је то илузија, онда је илузија и Христос, и васкрсење, и сва нада наша.
Дакле, овде творимо Царство небеско, не да бисмо га овде довршавали, него да бисмо били све свима у сусрет ономе када „све буде у свему“. Ако смо слике (иконе) Божије, то не смемо бити механички и ропски, него тако да доприносимо уобличавању све твари према слици Царства Божијег, слободно га оприсутњујући у овом свету, да нас води, зове, преображава и исцељује, и са нама заједно све људе и сву твар од Постанка. Ако верујемо да је Царство будуће стање доброте, истине и љубави, не можемо се „овде“ понашати у нескладу са тим, колико год наша поимања доброте, лепоте, истине и љубави била несавршена. Јер вера наша и јесте у томе да наше поимање ових вредности и врлина напросто не може бити у апсолутном нескладу и дисконтинуитету са њиховим савршеним остварењем у Царству Божијем.
Радујмо се стога свакој доброти, лепоти и истини, макар и најнезнатнијој, јер она је одсјај Царства Божијег, Божије љубави, милости и слободе, чији образ у себи носимо од самог зачетка, она је путоказ и помоћник на путу нашег довршења у Господу и обнове целокупне твари у миру мира Господњег, Небеском Јерусалиму. Будимо скромни и захвални пред добротом, па и најмањом, не потцењујмо је, не исмевајмо, не одбацујмо и не вређајмо, јер она је сведок наше наде и светлост на путу ка тамо где ће нам бити добро, и тамо где смо одувек и једино и требали да будемо.
Владимир Коларић
Извор: Компас
