Književnost je moja prava otadžbina, pričao mi je ne tako davno generacijski kolega, drugar i baš uspešan pisac Vladimir Pištalo.
Ne tako davno znači – dok je još uvek svoj hleb zarađivao kao profesor, ali i kao pisac, deleći svoj dan i svoju noć na dve polovine, i na dve domovine, knjige su mu bile, što bi rekao uvaženi majstor Pavić, kako zauvek, tako i za dan više: “Pola sam je nasledio a pola sam je sam stvorio, onako kao što laste i pauci prave svoju kuću. Pošto četiri meseca živim u Srbiji, a osam u Americi, nekad izjavim da ja ’u proseku’ živim u avionu. Ali na nebu ne možete živeti. Zato sam na sredini Atlantskog okeana pokušao da potražim neko ostrvo na kome mogu da živim. Mapa nam pokazuje samo plavo prostranstvo vode. Tamo ostrvo ne postoji. Mogao bih ja da stvorim jedno i da ga dodam ’Enciklopediji imaginarnih mesta“.
To ostrvo bih mogao naseliti životinjama iz „Enciklopedije imaginarnih bića’. Svestan sam da je neke pojave simpatičnije zamišljati nego živeti s njima. Pitam se da li bi mi smetali kentauri i sirene i grifoni? Imao bih tamo jednu Sibilu. To znam. Sviđaju mi se Sibile. Na granama bi sedeli tukani. Sviđaju mi se tukani. Na tom ostrvu na geometrijskoj sredini između Srbije i Amerike na kome ja u proseku živim, bio bih i Robinzon i Petko, svoj Prospero i svoj Kaliban…”
Postoje li više lica istine, više ličnosti, postoji li kreativna šizofrenija prirode, čoveka, pa time i pisca? Postoje li, moram se pitati, više od jednog Vladimira Pištala?
Pekić je, i to je sjaj dijamanta koji spontano dodaje svetlucavu vrednost i Pištalovom romanu, za svoju “Atlantidu” tvrdio da je dosledan antropološki epos nemoguć, kao što nije moguć čovek kao takav. Čovek kao takav uvek je, učio nas je sjajni Pekić, barem u književnosti, ovaj ili onaj – lik. U njegovom slučaju, pisca fasciniranog i američkom istorijom, to je bio izvesni Džon Karver, potomak engleskih puritanaca koji su na jedrenjaku “Mejflauer”, godine 1620, kao prvi doseljenici stupili na tle Amerike. Kada je reč o majstoru Paviću, koji neizbežno sjajem brušenog dijamanta daje novu svetlost Pištalovoj dragocenoj ogrlici, neizbežno je razmotriti, bar na nivou ideje, i teoriju o savršenom falsifikatu.
Postoje li, na kraju, čitaoci sa samo jednim licem? Ili je u svakom od nas, šizofrenim kakvi već jesmo u vremenu sa (bar) trostrukim istinama, skriveno po nekoliko ličnosti… Ukoliko je tako, onda su sva tri moja lica – čitaoca, ipak, zadovoljena proznom tvorevinom “Pesma o tri sveta” Vladimira Pištala; jedno sam ostavio da uživa u njegovim životnim, a drugo u literarnim mistifikacijama, trećeg u ponovnom iščitavanju knjiga Pavića i Pekića.
Jer, u sva tri viđena sveta književnost je Pištalova otadžbina.
Đorđe Pisarev
Izvor: dnevnik.rs
