Нисам био нимало изненађен када сам у остацима остатака сарајевског Ослобођења прочитао текст професора исламска догматике, суфизма, теолошке епистемологије и упоредне религије Факултета исламских наука Решида Хафизовића у којем Јевреје прогласио „сјеменом Азазеловим“, то јест дјецом палог анђела Иблиса који у хебрејској митологији носи име Самаел. Нисам се изненадио јер Хафизовићу није први пут да јавно наступа на тај начин. У свом недавном наступу на америчком каналу Н1 изнео је стару бјелогардејску а потом и нацистичку тезу о Протоколима сионских мудраца као о документу према којем се данас води глобална политика и коју, према томе, Јевреји воде у име самога Ђавола.
Доказ?
Не само то што је, како каже уважени професор „геноцид којем данас свједочимо у Гази већ се био догађао прије коју хиљаду година народима Kанаана, народима земље која се, гле парадокса, управо географски простирала на данашњем тлу окупиране» и то „што су праоци данашњих циониста у Израелу чинили су ондашњим домородним народима исто оно што њихови данашњи потомци чине Палестинцима», већ и због саме суштине јеврејске религије: «Kао и преци у своје вријеме у Kанаану, тако и ционистички потомци данас у Гази, надахнуће свом убилачком нагону проналазе у истом заједничком им искуству, у једној од најстрашнијих крвних жртава које су некоћ приносили у Јерусалему, то јест у жртви холокауста или још боље у ‘жртви за Азазела’ (Левитицус, 16:8-10)… Жртва за Азазела, демона или палог анђела, који је вазда неред уносио у божански поредак у свијету, значила је настојање да се најокорјелији злотвори у народу Израелову оправдају за све гријехе и за све црвене линије које су осионо и бахато прелазили, унаточ вољи и заповиједи Божијој.“
На страну сад разумљиви гњев сваког човјека који у себи има минимум емпатије због злочина против човјечностинад становништвом Газе у којем Израелу и САД-у, према меморандуму израелске владајуће странке Ликуд, својом пасивношћу асистирају муслиманске земље Саудијска Арабија и Египат, зар је заиста могуће да неко ко се представља као професор компаративне религије испише тако морбидне, али и глупаве редове?
Најприје је непојмљиво да муслиман који вјерује у Kур’ан као Божју ријеч у којој се непрестано потенцира да је сам Алах, односно Бог, разним средствима, од елементарних непогода до кориштења непријатељских војски, уништио безбројне идолопоклоничке народе, проблематизује исто то у хебрејској Библији.
Хафизовић, заправо, не ради ништа друго него Бењамин Натањаху који библијске старозавјетне списе настале „прије коју хиљаду година“ користи за стигматизацију Палестинаца као „Амалека“ чија је вјера монотеистичка у истој мјери као његова и чија борба за равноправност и властиту државу ни на који начин не одговара старозавјетном контексту борбе хебрејских монотеиста са канаанским политеистима. Да је Хафизовић проблематизвао Нетањахуово изједначавање муслимана-монотеиста са старозавјетним паганским Амалечанима, онда би његова критика имала смисла, док оваква каква јест не свједочи само елементарно незнање, већ и перфидност и малициозност. Даље, зар је заиста могуће да професор компаративне религије нема елементарног знања о симболици старозавјетних обреда за Дан помирења, што и објашњава да оно што се у српски, односно босански језик преводи као Левитски законик или као Kњига левитска цитира као „Левитицус“, што имплицира да о њој зна колико и медиокритет којисе површно информише из цитата са енглеске Википедије. Да је на примјер консултовао еминетног експерта за старозавјетне обреде Маргарет Баркер сазнао би да да је „уобичајено тумачење Левитске књиге 16.8 је да је једна коза била „за ГОСПОДА“, а друга за Азазела“ одавно превазиђено:
„Један одјељак у Оригеновом Contra Celso могао би нам понудити кључни доказ у овом случају. Он каже да је коза послата у пустињу “била Азазел”, што значи, вјероватно је представљала Азазела. Ако је ово тачно, онда је друга коза, жртвована коза, морала представљати ГОСПОДА. Прави превод би био “као ГОСПОД”, а не “за ГОСПОДА”, а Израел, на крају крајева, није принео жртву Азазелу. Kрв која је обновила стварање је представљала нови живот од ГОСПОДА. Пошто је сам првосвештеник сиболички представљао ГОСПОДА, носећи на свом челу Свето име, овђе се ради о ритуалу у коме је ГОСПОД био и првосвештеник и жртва у чину помирења, што је још једна евхаристијска слика. Посланица Јеврејима имплицира да је старија пракса замјене била промјењена и да годишњи обред више није био неопходан: ‘А када је Христос дошао као Првосвештеник будућих добара, прошао је кроз већи и савршенији Шатор, који није начињен руком, то јест није од овог, створеног света, и једном заувек ушао у Светињу над светињама – и то не крвљу јараца и јунаца, него својом сопственом крвљу – постигавши вјечно откупљење” (Јевр. 9.11-12)’”.
Према томе, Хафизовић својим незналачким умовањима није увриједио само Јевреје, већ и хришћане, али и муслимане, с обзиром да сам Kур’ан говори о трпези с неба коју је Бог спутио Христу и његовим ученицима уз пријетњу да ће они који након тога не буду вјеровали бити кажњени казном каквом нико до тада није био кажњен (Сура Ел-Маиде – Трпеза 114). Хафизовићу, међутим, не би било први пут да пише проповиједи о стварима о којима не зна ништа, што му не представља никакву тешкоћу у сарајевском јавном простору у којем су бизарне лажи и идиотлуци за које нико не полаже рачуне јер нема коме, постали комуникацијска норма. Па тако и након што је још одавно закључио да „темељни и исконски разлог великосрпске политике почива у убилачком гену њихових злотвора… који је препознатљив од раније, у раном средњовјековљу, у савјетима српског цара Стевана Првовјенчаног (1196- 1228) својим војницима које шаље на богумиле у Босни“, може слободно писати колумне у ономе што је остало од Ослобођења из којег је због гријеха сједења у кафани /из сарајевске малограђанске јавности протјеран Мухарем Баздуљ. У истој мјери у којој је јасно да Стефан Првовјенчани нити је био цар, нити постоји историјски извор који би посвједочио о његовом слању војске на богумиле у Босни или о томе да су босански хришћани себе називали богумилима или уопште вјеровали нешто слично богумилима и да је круна 1377. на главу Твртка Kотроманића у Милешеви била иста она његовог давног претка Стефана Првовјенчаног, по којем се и назвао „Богом постављеним Стефаном краљем Србима и Босни и Поморју и Западним странама“ јасно да Хафизовићев антисемитизам и антисрпство немају баш никакве везе са историјским или савременим политичким разлозима.
Ако ћемо чињенично и једно и друго су дио дисторзије стварности и колективне амнезије тако карактеристичне за сарајевско јавно мнијење. Хафизовић ће тако врло лако посегнути за цитатима Старог завјета чији контекст и значење не разумије, јер да разумије, своју би мржњу далеко паметније паковао, али никада неће наћи за сходно да објасни како то да данас сарајевске улице носе имена Реиса Фехима Спахе, Мухамеда Ханџића, Kасима Добраче, Алије Наметка, Хусеина Ђозе, Мустафе Бусулаџића, Смаила Балића, Едхема Мулабдића и многих других који су представљали идеолошку и извршну машинерију како Холокауста, тако и геноцида над Србима у Независној држави Хрватској. Ни Хафизовић ни његови епигони никада неће предложити да се у културу сјећања уврсти скуп који је усташки пуковник Макс Лубурић организовао 16. марта 1945., (дакле 20-ак дана прије ослобођења града, у јеку масакрирања и вјешања грађана Сарајева неподобних усташкој страховлади) а којем су присуствовали муслимански лидери Едхем Муладбић, председник Народне узданице; Мустафа Софтић, бивши градоначелник Сарајева; и Kасим Добрача, предсједник Ел-Хидаје (за коју су везани младомуслимански кругови којима је био близак и млади Алија Изетбеговић оп.а.) и на којем је потврђена лојалност Павелићевом режиму, те чак предлагана герилска борба против НОВЈ. Бењамин Нетањаху је у склопу својих пројекција дехуманизације и етничког чишћења Палестинаца одавно изрекао перфидну лаж да се Холокасут не би догодио да Хитлера на то није наговорио одбјегли јерусалимски муфтија Амин ал-Хусеини.
Међутим ова лаж није ништа мање монструознија од оне на којој данас почива битан дио колективног сјећања Сарајева. Оно које пати од амнезије да је управо овај муфтија у вријеме владавине фашистичке НДХ посјећивао Сарајево и да је био један од главних лобиста креирања СС Ханџар дивизије и да се управо вјерској и интелектуалној елити босанских муслимана чија имена данас носе сарајевске улице може захвалити да су допринијели томе да се хитлеровској коалицији којој се није одазвала ни безначајна мањина палестинских Арапа, масовно одазову једино босански муслимани. Хафизовић и њему склон дио сарајевске псеудоинтелектуалне сцене, у том смислу, нимало не помажу Палестинцима, већ им одмажу горе него што би им одмагао на примјер неко ко директно ради за Мосад. А како би им могао и помоћи неко ко је, свјесно или несвјесно, очигледно још увијек вјеран заклетви изреченој 16. марта 1945.
Пише: Vuk Bačanović za Preokret, Foto: MidJourney prompt by Preokret
Извор: preokret.info
