U poplavi tzv. škola kreativnog pisanja, profesori, koji su uglavnom pisci, manje ili više uspešni, i koji uspevaju da do svog radnog mesta stignu preko uhlebljenja u legitimne, društveno-javne univerzitete, ili da, zahvaljujući okolnostima, “upadnu” u privatne škole, pokrenute ličnim kapitalom finansijera ili parama raznih otvoreno-zatvorenih fondova čiji interes može biti raznolik, pošavši od politike, pa preko sitnog biznisa i privatne inicijative do čiste ekonomije i medijskog zadovoljstva, uglavnom polaze, u instrukcijama svojim učenicima, od stava da treba da se bave onim što najbolje poznaju.
Dakle, da se bave sobom i sopstvenim (iskustvenim) doživljajima. (Ako ste ovo pročitali kao uputstvo za pisanje ispovedne proze, niste pogrešili.)
Ali, zar nismo svi mi, vrli ljubitelji knjige, “obični čitaoci”, pročitali već toliko mnoštvo i takvih knjiga koje se bave iskustvenom sadašnjošću, zar nam se nije otvorili toliko i takvih obično-naših svetova? Jeste, da napomenem pre nego što krenem dalje, smatraju mnogi da je svaki život važan, neispričana priča, potencijalno umetničko delo, ali priznajmo, može to da bude jako dosadno… Ma koliko bili požrtvovani i pasionirani čitaoci, nismo ni sveštenici ni psihijatri, pa da pomažemo piscima-frustriranim-pacijentima, niti je moguće da svaka životna priča bude arhetipska matrica.
Obično, boreći se sa svojim (kreativnim) demonima, savremeni pisci na početku potencijalne buduće karijere, u prvu knjigu strpaju grčevito jecajuće skandiranje sopstvene životne sudbine pokušavajući da od golih dnevničkih zapisa sačine čistu i lepu proznu tvorevinu, ali zapravo završe gotovo svi na isti način (pre)pričavajući patetične zgode koje su često toliko banalne da se sliju u (veličanstvenu) bujicu već viđenog milion i milion puta, a razliku čini tek drugačije imenovanje. Znamo, uostalom, da je za dobar roman ipak potrebno i malo mašte – malo laži i malo opravdane manipulacije – a ne samo (dosadnog) običnog života čime svi možemo da se pohvalimo. Sve su naše (životne) priče jednako zanimljive-dosadne, sa tek pokojom razlikom koju čini poneko drugačije ime, ali se ne može promeniti ljudska sudbina zapisana u kodu rođenje-život-smrt jer to čini osnovni DNK sirovine.
Tako stižemo do “problema druge knjige” mnoštva savremenih pisaca koji se javljaju kao u klišeu “pečurke posle kiše”, ali na isti način većina od njih i iščezava kada ih sprže i osunčaju prvi sunčevi zraci. Kao da, i u literaturi, prisustvujemo sadašnjoj brzoj istoriji u akciji, na delu, gde su istorijske zgode ubitačne ili groteskno duhovite, pa čak i smešne, pa se čini da je život uzbudljiv i daleko od dosadnog. Ali, svakog čuda za tri dana! Tako smo, i na globalnom nivou ali i kod nas, prisustvovali fenomenu baš uspešne “prve knjige”, jer su novi pisci zaista imali šta da zabeleže o ekcesima savremenog života – čitaj: burne istorije – i to na sopstvenim iskustvima. Ali, baš kao što je istorija brza, brze su i njihova sećanja i brzo se (po)troše. O čemu da pišu u drugoj knjizi kad nisu (po)stigli da im se još ponešto desi? Čuveni i izrazito uspešni savremenik, Karl Uve Knausgor, svoj problem je rešio tako što nikad i nije prestao da piše tu svoju prvu knjigu. Jednostavno je nastavio da ispisuje izveštaj o sopstvenom životu slažući buljuke i buljuke stranica i pretvarajući ih u tomove koje možemo da čitamo možda i zahvaljujući tome što Knausgor poseduje neporeciv dar da zna da piše, poštujući ritam, stil i jezik umetničke proze, čak i kada nema o čemu da piše. (Jer, priznajmo, što bi njegov život bio nešto posebno važan u odnosu na tvoj ili moj?)
Čitava najezda novih, mladih ili sada već ne tako mladih pisaca, čije knjige traju jednu sezonu uglavnom bez šanse da ikad budu obnovljene, da prežive, sačinili su svoja dela postavljajući temelj na burnoj i stresnoj istoriji, ali šta sada? O čemu da pišu, jer sada je došlo vreme da zaista pokažu od kakvog su materijala sačinjeni. Ukoliko se njihova književnost hranila samo savremenom istorijom, gotovo da su ostali bez materijala. A ukoliko su pisci istinskog dara, onda je svejedno sa čime se hrane njihove knjige: životom, inventivnošću i imaginacijom, ili samo književnošću drugih pisaca, biće uspešni i možda zaista ostave neko delo za sva vremena. Ali, koliko ih ima takvih?
Dakle, pisci, a pogotovo ovi “naši”, iz regiona, morali bi da e pouzdaju “u se i u svoje kljuse”, a ne samo u živu, nesigurnu i brzu istoriju vremena u kome žive. Knjiga bi, ipak trebala da potraje malo duže.
Đorđe Pisarev
Izvor: Dnevnik
