Ретко се то догађа да последњих година стално избијају озбиљни ратови у свету, а да цене пшенице и нафте истовремено падају или стагнирају – обично је сваки рат изазивао скокове цена ова два „стратешка производа“. Наиме, цене пшенице на светској пијаци су у последњих пола године практично преполовљене (са око 35-38 динара за килограм, на мање од 20 динара ових дана) док се цене сирове нафте засад љуљају нешто ниже од 90 америчких долара за барел. Ту је и парадокс да земље које међусобно ратују (Русија и Украјина) покушавају да извезу своју пшеницу, а земља која је под светским санкцијама у погледу цена извоза нафте (Русија) бележи снажан пораст извозних прихода од нафте, па је цена Урал нафте у последње време готово пристигла цену оне нафте која није под рестрикцијама (Урал се понегде плаћа и око 85 долара за барел, а амерички бренд тек за нијансу више).
Стручњаци стално најављују пораст цена у наредним месецима, и пшенице и нафте, али нико није сигуран да ће се то доиста догодити. Чак ни озбиљан рат Израела и Хамаса, који би могао да запали цео Блиски исток, није засад довео до експлозије цена нафте на светским берзама, а Саудијска Арабија и Русија чак заједнички саопштавају да ће тежити „стабилизацији цена сирове нафте на светском тржишту“. Група земаља извозница, која стоји уз Ријад томе додаје да ће „добровољно радити на довољном снабдевању светског тржишта нафтом“ (до јуче се стално говорило о смањивању производње нафте како би се постигле високе цене упркос очекиваној стагнацији светске привредне коњунктуре). Насупрот свему томе Блумберг и многи други цитирају експерте који су недавно зимски „пик“ цена прогнозирали на 125 долара за барел, а сада тај врх цена подижу и на 150 долара за барел.
Они који су склони једноставним одговорима на сложена питања говоре да је све то изазвала „антиинфлациона политика“ у Вашингтону и Франкфурту, то јест страх извозника нафте од глобалне рецесије и високих залиха створених током прошлогодишње панике – што би цене оборило наниже.
Kад је у питању пшеница, многи сматрају да је за пад цена највише крива родна година, праћена снажним интересом Русије и Kине да извезу своје вишкове (Русија још не прихвата склапање новог споразума о извозу украјинске пшенице преко Црног мора, зато што је ове сезоне имала род од око 80 милиона тона хлебног жита, док европске земље гурају Украјину да своју пшеницу извезе другим рутама, али не на њихова тржишта, него на светску пијацу).
Kако у свему томе пролази Србија? Не нарочито добро, то јест најчешће брзоплето и „на прву лопту“. На пример, када је цена пшенице прошле године била релативно повољна (између 30 и 35 динара за килограм), Влада Србије је због рата у Украјини забранила извоз жита и навалила да купује гас и нафту (и пуни складишта у Мађарској). Kасније ће се испоставити да такви панични потези имају своју знатну цену. Најскупљу ће платити ратари, јер је Србија летошњу жетву дочекала са претерано високим залихама пшенице (наводно око 700.000 тона), а онда смо добили добар род од око 3,2 милиона тона (што је довољно за три одбране Kосова). Сада, када је цена пшенице на ниским гранама, једина нада је прогноза да ће цене касније скочити, што је прилично неизвесно. Наводно се пшеница може извести у Египат, али то подразумева високе транспортне трошкове и спору наплату продате робе, а сељацима су паре неопходне за јесењу сетву. Могуће је да се слични проблем са пласманом у извозу појави и са кукурузом. А опет имамо министарку пољопривреде која бежи од јавности, док председник Вучић не стиже да каже коју реч и сељацима.
Извор: novimagazin.rs

