У својим дневницима из младости Владета Јеротић је записао: „Чим се човек од нас удаљи на дуже или краће време, постаје загонетнији, занимљивији и разумљивији. Стога је удаљеност између људи корисна и потребна“
На први поглед ово може деловати противречно: како човек, „кад се од нас удаљи“ може бити истовремено загонетнији и разумљивији?
Може, јасно је, ако то значи да тако боље увиђамо његову несводивост, сложеност, недокучивост коју свако од нас има (можда једино што заправо „има“ и што му је дато), а истовремено с извесне удаљености, која стишава страсти и увећава трезвеност, почињемо боље да увиђамо његове мотиве, поступке, узроке да се понаша, говори или мисли на одређен начин.
У том смислу, истовремено увиђање „загонетности“ и „разумљивости“ другог човека потенцијално умањује нашу склоност да му судимо, осуђујемо га, меримо према својим критеријумима или критеријумима за које смо из неког разлога поверовали да су општи и општеобавезујући. Такав човек нам онда постаје и, како млади Јеротић рече, „занимљивији“, јер за нас више није лутка, механизам, аутомат, предвидљив и инертан, макар нам се споља таквим и чинио. Занимљив нам је онај у ком спазимо неку унутрашњу ватру, која је истовремено његова и само његова, али која нам је на неки начин и позната, и која нас повезује.
Наравно, да ли ћемо спазити ту ватру не зависи само до тог човека, него и од нас, можда чак најпре од нас. А очи за њу нам се потенцијално отварају управо кад другу особу видимо као „загонетну, занимљиву и разумљивију“. Можда, када је видимо као личност? Када нас тргне, подсети и подстакне да и ми будемо личност? А појединац, знамо, ако није укорењен у духу, односно живо повезан са извором свог јединственог постојања, заиста може да буде само љуштура, личина, лутка, робот. То је сурово рећи, али до извесне мере јесте тако, мада никоме не можемо негирати могућност да се развија ка личности, потенцијал који му је унет стваралачким и искупљујућим чином Божије љубави, као непоновљивој појединачности створеном према Његовом образу и подобију. Ту се наша вера разликује од различитих дуалистичких и антителесно и антитварно заснованих гноза.
Јеротић у истом дневнику, када је имао тек 17 или 18 година, још нешто каже о том постајању личношћу: „Када се у човеку, уместо старог и рђавог појави нови и препорођени човек, велика је вештина што дуже га задржати“. Ово је било пре Јеротићевог открића Јунга и повезивања индивидуације са обожењем – а свакако не у супротности са њом – и јасно је да се ради о базично аскетичкој идеји „унутрашњег човека“, заправо нашег Богом даног потенцијала и назначења ка свом истинском лику иконизованом у Христу. Лику који постаје семе стварања „новог човека“, и који не настаје укидањем, брисањем и негирањем, него преумљујућим преображајем, „препорађањем“ старог и истинским новим рађањем „у Духи и истини“.
Дакле, усамљеност не мора бити увек лоша, као одвајање од буке, метежа и сујете света, као и повремено удаљавање од људи ради чишћења погледа и стишавања страсти, али само ако нас не води ка нетрпељивости према другима и осећању сопствене супериорности пред „светом“. Већ ако за нас постане школа, вежба, аскеза неосуђивања, смирености и љубави, којима хранимо свог „унутрашњег човека“ ка нашем личном и свеопштем, васкрасавајућем и васкрсном преображају, када ће све постати ново, а чији предукус понекад, кад мало разбистримо своје острашћене и самољубиве погледе и поступке, можемо осетити и „у веку овоме“. Јер, млади Јеротић рече, треба тог новог човека „задржати“, а то је увек борба која ће нас пратити целог нашег овоземаљског пута, док не склопимо очи пред неизбежношћу смрти и ништа нам и никад у исходу тог нашег пута неће и не може бити загарантовано, шта код мислили о себи и свету и шта год веровали да знамо и да јесмо. Јер Бог је милостив, али и бескрајно изнад нашег плошног, пролазног и несталног умовања, које заправо јесте врховни идол нашег палог света, онај који најпре треба срушити како би, једном и коначно, све постало ново.
др Владимир Коларић
Извор: patmos.rs
