Прошле године је подршка уласку Украјине у чланство (Молдавија и Грузија су тренутно у другом плану) била значајна, али под условом да се то не деси одмах – већ за неколико година
Уколико Европска комисија у октобру да позитивну препоруку, постоји могућност да Украјина крајем године започне преговоре о чланству са ЕУ. Према новинару Радија Слободна Европа Рикарду Јожвиаку, препорука да се започну преговори односила би се и на Молдавију, док би Грузија добила статус кандидата. Да подсетимо – 28. фебруара 2022, четири дана по нападу Русије на Украјину, председник Володимир Зеленски је потписао и поднео апликацију Украјине за чланство у ЕУ. Четири месеца касније, 17. јуна, Европска комисија предлаже да овој земљи буде пружен статус кандидата уколико се: реформише Уставни суд; наставе реформе у области правосуђа; именује шеф специјализованог тужилаштва за борбу против корупције; интензивирају напори усмерени на сузбијање прања новца; примени тзв. „закон против олигарха“; законодавство у делу који се тиче аудиовизуелних медија усклади са оним ЕУ; и на крају, унесу измене у законски оквир који се тиче права националних мањина. На састанку одржаном 23. јуна, Европски савет се сагласио са препоруком Kомисије.
У марту, премијер Денис Шмихал изјављује како је Украјина испунила свих седам наведених захтева – да би га 22. јуна демантовао комесар Оливер Вархељи устврдивши да је Kијев у потпуности одговорио на свега два. Отворена је, дакле могућност и да почетак преговора сачека прве конкретне резултате. Ипак, шансе да Kомисија не да позитивну препоруку су мале, узимајући у обзир изазове са којима се Украјина суочава. Тачан редослед корака биће, претпоставља се, јаснији крајем године.
Становници чланица ЕУ нису против. Прошле године, подршка уласку Украјине у чланство (Молдавија и Грузија су тренутно у другом плану) била је значајна, али под условом да се то не деси одмах – већ за неколико година. Према истраживању групације Еуроскопија, која окупља агенције за истраживање јавног мњења, реализованом од 8. до 11. марта 2022. ова подршка је била највећа у Шпанији (чак 53 одсто „за“ и то одмах, 23 одсто за неколико година), затим Немачкој (22 одсто „за“ одмах, 41 одсто за неколико година), а ипак мања у Грчкој, Француској, Холандији и Италији (где проценат оних који су за, било одмах или за неколико година није прелазио 50 одсто).
БУЂЕЊЕ ИЗ СИЈЕСТЕ
У Немачкој је промена која се одиграла у стратешком промишљању ЕУ и њеног места у свету названа „Zeitenwende“ – тачком преокрета. Уважена је нова реалност коју је рат донео, али су и потврђени стари принципи – мултилатерализма, сарадње и поретка заснованог на праву. У недавном интервјуу за „Гардијан“ Жосеп Борељ је истакао како је рат у Украјини „пробудио европске земље из сијесте“ у погледу трошкова за потребе одбране, у којој су се „нашле заштићене америчким нуклеарним кишобраном“. Позвао је на већу подршку и разумевање када је реч о контраофанзиви која је у току: „трећина земље је минирана и било би сулудо кренути у фронтални напад“. (Штавише – реформу политичких и финансијских институција глобалног мултилатерализма, јер се „услед подела, Савет безбедности показао потпуно бескорисним“.)
Борељ је уверен да се европско јавно мњење око Украјине није поколебало. Прихвата да постоје несугласице око извоза жита, које би сутра – када би Украјина постала чланица – могле прерасти у нешто озбиљније, али инсистира: „сви знају да ће (улазак Украјине у ЕУ) бити тешко (извести), јер Украјина је, пре свега, у рату и буквално се уништава. Друго, морала је да спроведе много реформи и пре рата. И треће, ако би Украјина овог тренутка постала чланица Европске уније, била би једина земља која је нето корисник (средстава ЕУ, прим. аут.)“ Зато је пред Украјином и ЕУ дугачак пут, који ће, макар у његовој визији, на крају укључити и већинско гласање. У овом последњем подржао га је немачки канцелар Олаф Шолц.
За Бореља, дакле, нема дилеме: ЕУ је предуго била „биљојед у свету месождера“. Он нема дилему да је приступ који почива на владавини права, па и у околностима политике моћи (енг. „поwер политицс“) исправан. Али упозорава да постоје лидери са којима ће морати другачије да се разговара.
Овде није најјасније како ће се поједине чланице – пре свих Мађарска – изјаснити. Од почетка руског напада на Украјину, Будимпешта се најпре понашала опортуно, доводећи у питање обим и амбицију подршке ЕУ. Али би се сваки пут приклонила већинском ставу. Неки други, попут Француске, прошли су кроз праву малу револуцију. Kо се сећа, Макрон је до последњег тренутка тражио дипломатски излаз из кризе, био спреман да саслуша Путина, понуди додатне безбедносне гаранције Русији, представи чланство Украјине у ЕУ као нешто што је „деценијама далеко“. Годину дана касније – пише Kлеа Kаулкут за „Политико“ – он обец́ава подршку „до победе“, предводи дебате о чланству у НАТО и наставку војне помоћи, гледајући забринуто преко Атлантика, где би потенцијални нови мандат за Доналда Трампа могао лишити Украјину њеног најважнијег савезника. Не сме се занемарити и то да у погледу Украјине, постоји пуна сагласност између политика ЕУ и Велике Британије.
Kако је постало јасно да Унија жели да поред исказане солидарности, Украјину снажније политички веже за себе, наметнуло се и питање односа према Западном Балкану. У Бриселу су свесни да морају изнаћи „деликатну равнотежу“ између посвећености Украјини и текућег процеса проширења, у коме се четири кандидата и два потенцијална кандидата налазе већ годинама. Притом, за Kијев неће бити пречица. Тражиће се одговор на питање начина функционисања саме Уније, доношења одлука, избора носилаца најважнијих функција. Али је сама одлука, чини се, донета.
ШТА СА ЗАПАДНИМ БАЛKАНОМ
Kолико је, заправо фер Брисел – и престонице ЕУ – према „западнобалканској шесторки“? У једном делу, веома. Унија (и на билатералној основи, државе чланице) годинама финансијски, и на многе друге начине, подржавају Западни Балкан. Она – оне – то чине из процене сопствених интереса, тачно. Али ипак чине. Та је подршка, међутим, начета током протекле деценије. Делом због криза (финансијске, мигрантске), делом током удара короне (када је очекивана солидарност најпре изостала) а делом, свакако, услед неодлучности елита да се најзад определе и до краја спроведу реформе које се захтевају – или које се, у случају Србије и Северне Македоније, тичу суверенитета и идентитета и самим тим су скопчане са највишим политичким ризиком. У процес интеграција давно се увукао цинизам; коментатори истичу недавна обраћања Урсуле ван дер Лејен и Шарла Мишела који су први, након неколико година оклевања да се саопшти било какав датум, изашли са 2030. као могућом годином „уласка“ и упозоравају – да нам то свима може бити последња шанса. Утицајни тхинк-танк-ови изашли су са својим визијама чланства и корака ка чланству које укључују и „придружено чланство“ и фазно приступање како би се надоместио очекиван недостатак воље водећих држава да Западни Балкан у одсудном тренутку погурају ка пуноправном чланству. Kао међукорак нуди се пуно учешће и права у конкретним доменима сарадње и корист од кохезивних фондова. Тежак избор, али нужан, и може постати још извеснији ако на наредним изборима за Европски парламент превагу однесу странке деснице (у контексту могуће коалиције Европске народне партије и Европских конзервативаца и реформиста).
Аутор текста је други пут за кратко време присуствовао скупу на коме је један од панелиста – иначе високо рангирани представник ЕУ – истакао како је „у Бриселу, тренутно, приоритет број 1 Украјина, затим Молдавија… па неколико места празно – па тек онда Западни Балкан.“ Оптерећеним сопственим проблемима и недаћама, загледаним у наше двориште, тешко нам је да признамо, али, борба Украјине за опстанак освојила је наклоност грађана ЕУ – а затим и политичара које они бирају. Жртва Украјине могла би, међутим, „погурати“ и Западни Балкан, јер је ојачала (иначе присутна, али можда не у тој мери) свест да се не сме цео један регион препустити другима. Мада у политици речи „никада“ и „немогуће“ не треба користити – јер брзо будемо демантовани – шанса која се сада укаже, можда ће заиста бити последња.
Извор: Марко Савковић/novimagazin.rs
