Награђивана петербуршка представа „Женидба” по делу Николаја Васиљевича Гогоља, у Фокиновој режији гостује две вечери заредом на Великој сцени Народног позоришта у Београду. Редитељ Валериј Фокин, познат по одмерености, за своју магију театра освојио је најпрестижнија светска признања. Зато и нема позоришта које није пожелело да са њим укрсти нити уметности. Један je, поред осталог, од добитника „Политикине” награде за најбољу режију на Битефу, а стручна критика у Русији оценила је његову поставку „Женидбе” као „једну од најмаестралнијих и најсмешнијих позоришних представа у последњих неколико година”.
„Професија је попут азбуке: што је способније користите, то вам више омогућује да се изразите”, ваше су речи. Каква је ваша редитељска азбука? Како укрштате победничка слова?
Азбуку најпре треба добро научити, а затим је треба користити, употребљавати у најразличитијим варијантама.
Гогољево дело, рекло би се, ваша је „шоља чаја” будући да му се свако мало враћате. Представа „Женидба”, са којом се представљате српској публици освојила је „Златну маску” у категорији „Најбољи редатељски рад”, својевремено у Москви. Редитељ је заправо спона између аутора и публике. У чему је особеност вашег редитељског рукописа?
Јесте, Николај Гогољ је један од мојих омиљених аутора. Могао бих да приметим да сам опчињен Гогољевим рукописима још од детињства. Радио сам га много пута како у Русији, тако и у иностранству и увек му се враћам са великим задовољством. Могло би се рећи да је Гогољ саздао свој посебни свет, свет за себе којим можете да се бавите целог живота, али и то није довољно.
Деценијама уназад истрајавате на врху театарске пирамиде. Европска позоришна награда за режију сустигла вас је 2018. године, баш у Санкт Петербургу за свестраност рада, посвећеност глумцу, унутрашње и духовно обогаћивање… Колико је деликатно тако дуго боравити на престолу позоришне уметности?
Не размишљам, заправо, много о томе како ми то успева. Мислим да се са годинама једноставно стиче искуство. Континуирано учење, усавршавање вам омогућава да се та веза непрестано одржава и побољшава. Наравно, свако од нас понекад себи постави задатак који можда не испуни у потпуности, али рад на свакој следећој представи је даље и даље учење, па се самим тим продубљује и усавршава се та веза са глумцима. Однос се, свакако различито гради са глумцима који потичу из матичног ансамбла, са којима се добро познајем и сарађујем годинама. На другачији начин морам да приђем драмским уметницима са којима радим у иностранству, тада морам да успоставим брзи контакт, али, ето, једноставно некако успевам.
На 32. Битефу 1998. године са сценском верзијом Кафкине приче „Метаморфоза” поклоницима театра помутили сте разум новим театарским искораком. Позоришна критика оценила је вашу представу као апсолутно најбоље остварење до тада виђено на овом фестивалу. По чему се ви сећате Београда и Битефа?
И те како се сећам тог гостовања у Београду. Битеф је у то време био један од водећих и најбољих европских фестивала. Тада је за сваког уметника, посебно редитеља био престиж да дође на Битеф и представи своју нову представу. Зато се тог периода сећам као лепог периода, као времена у којем је таленат имао заслужену, вредновану улогу.
У својим представама преплићете класично и авангардно позоришно искуство. Како постижете то сценско јединство?
Верујте, када радим нову представу не размишљам о томе, као да се све то само по себи подразумева. Сваки текст класичан, или не, мора да буде прилагођен времену. Свакако имам у виду и форму и садржај, али то се током рада на представи у пробној сали само по себи одвија, склапа, укршта.
Познати сте и по својој привржености Мејерхољду који је говорио: „Осећање незадовољства је извор великих дела.” Какво искуство вам је то време донело?
Мејерхољд је један од светских позоришних класика. Али његова величина је у томе што правила и законитости које је он дефинисао, формулисао и данас могу да буду апсолутно примењена у савременом позоришту. Зато мислим да је управо то његова моћ, снага која ће остати непревазиђена.
Кроз време, у позоришним круговима, често се помиње и ваша представа „Говор” из 1985. године. Како данас гледате на тај свој редитељски искорак?
То је представа која је настала у специфичном тренутку, у времену перестројке, односно промене друштвеног уређења и режима у мојој земљи. Зато није случајно што ту представу многи сматрају визит-картом перестројке. Сматрам да је заиста у то време та представа била неопходна. То потврђује и тадашње огромно интересовање публике. Али свака представа има своје време. Неспорно је да је у тој представи у то време било такозваног политичког позоришта.
У својим делима често се ослањате на историјске догађаје, али и сегменте из стварног живота. Шта је данас у том склопу две стране вашег уметничког израза, огледала?
Није ми од пресудног значаја да ли радим историјске теме или неку тему везану за свакодневицу. Пре свега радио оно што у том тренутку желим, односно оно што сматрам да је у датом тренутку неопходно. Заправо у складу са тренутним животним контекстом.
Да ли се опет окрећете неком Гогољевом делу? Односно шта ћете радити у времену које долази?
Не, неће бити Гогољ у мом фокусу. Ускоро почињемо пробе представе о Мејерхољду. Следеће године ће бити 150 година од његовог рођења. Мејерхољд је у Александринском театру радио десет година и режирао 19 представа. Зато мислим да заслужује да ту округлу годишњицу адекватно обележимо.
