Nagrađivana peterburška predstava „Ženidba” po delu Nikolaja Vasiljeviča Gogolja, u Fokinovoj režiji gostuje dve večeri zaredom na Velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu. Reditelj Valerij Fokin, poznat po odmerenosti, za svoju magiju teatra osvojio je najprestižnija svetska priznanja. Zato i nema pozorišta koje nije poželelo da sa njim ukrsti niti umetnosti. Jedan je, pored ostalog, od dobitnika „Politikine” nagrade za najbolju režiju na Bitefu, a stručna kritika u Rusiji ocenila je njegovu postavku „Ženidbe” kao „jednu od najmaestralnijih i najsmešnijih pozorišnih predstava u poslednjih nekoliko godina”.
„Profesija je poput azbuke: što je sposobnije koristite, to vam više omogućuje da se izrazite”, vaše su reči. Kakva je vaša rediteljska azbuka? Kako ukrštate pobednička slova?
Azbuku najpre treba dobro naučiti, a zatim je treba koristiti, upotrebljavati u najrazličitijim varijantama.
Gogoljevo delo, reklo bi se, vaša je „šolja čaja” budući da mu se svako malo vraćate. Predstava „Ženidba”, sa kojom se predstavljate srpskoj publici osvojila je „Zlatnu masku” u kategoriji „Najbolji redateljski rad”, svojevremeno u Moskvi. Reditelj je zapravo spona između autora i publike. U čemu je osobenost vašeg rediteljskog rukopisa?
Jeste, Nikolaj Gogolj je jedan od mojih omiljenih autora. Mogao bih da primetim da sam opčinjen Gogoljevim rukopisima još od detinjstva. Radio sam ga mnogo puta kako u Rusiji, tako i u inostranstvu i uvek mu se vraćam sa velikim zadovoljstvom. Moglo bi se reći da je Gogolj sazdao svoj posebni svet, svet za sebe kojim možete da se bavite celog života, ali i to nije dovoljno.
Decenijama unazad istrajavate na vrhu teatarske piramide. Evropska pozorišna nagrada za režiju sustigla vas je 2018. godine, baš u Sankt Peterburgu za svestranost rada, posvećenost glumcu, unutrašnje i duhovno obogaćivanje… Koliko je delikatno tako dugo boraviti na prestolu pozorišne umetnosti?
Ne razmišljam, zapravo, mnogo o tome kako mi to uspeva. Mislim da se sa godinama jednostavno stiče iskustvo. Kontinuirano učenje, usavršavanje vam omogućava da se ta veza neprestano održava i poboljšava. Naravno, svako od nas ponekad sebi postavi zadatak koji možda ne ispuni u potpunosti, ali rad na svakoj sledećoj predstavi je dalje i dalje učenje, pa se samim tim produbljuje i usavršava se ta veza sa glumcima. Odnos se, svakako različito gradi sa glumcima koji potiču iz matičnog ansambla, sa kojima se dobro poznajem i sarađujem godinama. Na drugačiji način moram da priđem dramskim umetnicima sa kojima radim u inostranstvu, tada moram da uspostavim brzi kontakt, ali, eto, jednostavno nekako uspevam.
Na 32. Bitefu 1998. godine sa scenskom verzijom Kafkine priče „Metamorfoza” poklonicima teatra pomutili ste razum novim teatarskim iskorakom. Pozorišna kritika ocenila je vašu predstavu kao apsolutno najbolje ostvarenje do tada viđeno na ovom festivalu. Po čemu se vi sećate Beograda i Bitefa?
I te kako se sećam tog gostovanja u Beogradu. Bitef je u to vreme bio jedan od vodećih i najboljih evropskih festivala. Tada je za svakog umetnika, posebno reditelja bio prestiž da dođe na Bitef i predstavi svoju novu predstavu. Zato se tog perioda sećam kao lepog perioda, kao vremena u kojem je talenat imao zasluženu, vrednovanu ulogu.
U svojim predstavama preplićete klasično i avangardno pozorišno iskustvo. Kako postižete to scensko jedinstvo?
Verujte, kada radim novu predstavu ne razmišljam o tome, kao da se sve to samo po sebi podrazumeva. Svaki tekst klasičan, ili ne, mora da bude prilagođen vremenu. Svakako imam u vidu i formu i sadržaj, ali to se tokom rada na predstavi u probnoj sali samo po sebi odvija, sklapa, ukršta.
Poznati ste i po svojoj privrženosti Mejerholjdu koji je govorio: „Osećanje nezadovoljstva je izvor velikih dela.” Kakvo iskustvo vam je to vreme donelo?
Mejerholjd je jedan od svetskih pozorišnih klasika. Ali njegova veličina je u tome što pravila i zakonitosti koje je on definisao, formulisao i danas mogu da budu apsolutno primenjena u savremenom pozorištu. Zato mislim da je upravo to njegova moć, snaga koja će ostati neprevaziđena.
Kroz vreme, u pozorišnim krugovima, često se pominje i vaša predstava „Govor” iz 1985. godine. Kako danas gledate na taj svoj rediteljski iskorak?
To je predstava koja je nastala u specifičnom trenutku, u vremenu perestrojke, odnosno promene društvenog uređenja i režima u mojoj zemlji. Zato nije slučajno što tu predstavu mnogi smatraju vizit-kartom perestrojke. Smatram da je zaista u to vreme ta predstava bila neophodna. To potvrđuje i tadašnje ogromno interesovanje publike. Ali svaka predstava ima svoje vreme. Nesporno je da je u toj predstavi u to vreme bilo takozvanog političkog pozorišta.
U svojim delima često se oslanjate na istorijske događaje, ali i segmente iz stvarnog života. Šta je danas u tom sklopu dve strane vašeg umetničkog izraza, ogledala?
Nije mi od presudnog značaja da li radim istorijske teme ili neku temu vezanu za svakodnevicu. Pre svega radio ono što u tom trenutku želim, odnosno ono što smatram da je u datom trenutku neophodno. Zapravo u skladu sa trenutnim životnim kontekstom.
Da li se opet okrećete nekom Gogoljevom delu? Odnosno šta ćete raditi u vremenu koje dolazi?
Ne, neće biti Gogolj u mom fokusu. Uskoro počinjemo probe predstave o Mejerholjdu. Sledeće godine će biti 150 godina od njegovog rođenja. Mejerholjd je u Aleksandrinskom teatru radio deset godina i režirao 19 predstava. Zato mislim da zaslužuje da tu okruglu godišnjicu adekvatno obeležimo.
