Neuspešnost Vašingtona i Pekinga da geopolitičkom kompeticijom upravljaju na racionalan način mogla bi da dovede do ogromnih gubitaka u globalnom blagostanju. To, suprotno često ponavljanim stavovima, ne bi bilo zbog napuštanja „slobodne trgovine“ i porasta protekcionizma, već zbog dramatično rastućih troškova usled kidanja globalnih lanaca snadbevanja
Fraza je reći da živimo u „zanimljivim vremenima“. Međutim, globalne društvene promene, uglavnom katalizovane rebalansom moći između vodećih svetskih geopolitičkih subjekata kao i usled neuspeha postojeće forme kapitalizma da upravlja naraslim monetarno-fiskalnim neravnotežama, su takvog obima i značaja da nema mnogo uporedivih istorijskih perioda po tom kriterijumu.
Konačno, poslednjih godina pod pritiskom javnosti, odnosno biračkih tela, počinje preispitivanje ukorenjenih ekonomskih i društvenih postulata, uglavnom nametnutih od strane Zapada, već od 19. veka, a posebno od 1945. Zaokret mnogima izgleda kao kontrarevolucija. Međutim, ono što neki osuđuju kao protekcionizam i merkantilizam je zapravo novi (nedogmatski) pristup rešavanju važnih društvenih pitanja, što bi u konačnici moglo dovesti i do stvaranja zdravijeg oblika globalizacije.
Naime, kreatori politika suočeni sa rizikom kolapsa čitavog sistema, počeli su da uviđaju potrebu da se ublaže problemi proistekli iz visoke nejednakosti, da se pomogne razvoj zanemarenih perifernih regiona (i time zaustavi iseljavanje ljudi iz istih), te da se konačno krene sa aktivnijom politikom u cilju ublažavanja dramatičnih posledica klimatskih promena. Istaknuti primeri ovog novog pristupa, barem u zapadnim zemljama, su evropske ekološke subvencije ili Bajdenov (neadekvatno nazvan) „The Inflation Reduction Act“, regulativa osmišljena da mobiliše privatni kapital za postizanje klimatskih ciljeva i jačanje dugoročnog rasta.
Dekonstrukcija slobodne trgovine
Radi razumevanja novih politika, čiji se nivo progresivnosti (odnosno skretanje ka daleko većoj redistribuciji, tj. socijalnoj inkluzivnosti) može videti i iz najava post-neoliberalne ortodoksije od strane visokih američkih zvaničnika, te napuštanju „ere čoveka iz Davosa“, potrebno je dekontruisati kategorijalni aparat koji je dominirao od početka 1980-ih pa do Velike recesije 2008-09.
Na primer, pogrešno je misliti da je tzv. hiper-globalizacija (od ranih 1990-ih do početka pandemije kovida) bila era slobodne trgovine. Naime, tada potpisivani tzv. sporazumi o slobodnoj trgovini uglavnom su uređivali regulatorne standarde, pravila o intelektualnoj svojini, investicijama, bankarstvu i finansijama – sferama koje su ranije bili u domenu unutrašnje politike – dok su se daleko manje bavili uklanjanjem prekograničnih ograničenja u trgovini i ulaganjima. Nametnuta pravila su bila skrojena prema interesima „politički povezanih“ velikih preduzeća, posebno najvećih međunarodnih banaka, farmaceutskih kompanija i drugih multinacionalnih korporacija (isti su koristili međunarodne arbitraže da neutralizuju vladine propise koji su smanjivali njihove profite). Pod njihovim pritiskom liberalizovani su tokovi kapitala, dok su klimatske promene uglavnom zanemarivane, jer bi sprovođenje mera za neutralisanje negativnih efekata istih smanjivalo enormne prihode velikih korporacija.
Takođe, potrebno je reevaluirati eru Breton-vudskog režima (od 1945. do kraja 1970-ih). To je bilo vreme kada su vlade zadržale značajnu autonomiju u kreiranju industrijske, regulatorne i finansijske politike. Trgovinski sporazumi su tada bili retki, dok je kontrola nad kratkoročnim tokovima kapitala bila norma. Uprkos relativnoj zatvorenosti globalne privrede, većina zemalja je ostvarivala značajan ekonomski i društveni napredak.
Kada se Kina pridružila svetskoj ekonomiji od 1980-ih, ponašala se slično (zadržavši subvencije, državno vlasništvo, upravljanje valutom i kontrolu tokova ino-kapitala), te je svojim enormnim uspehom (i pozitivnim reperksusijama na svetsku privredu) posredno pokazala da veća sloboda u sprovođenju domaće ekonomske politike nije štetna za domicilnu i globalnu privredu.
Nove ekonomske politike
Svetska ekonomija je relativno dobro napredovala do Globalne finansijske krize koja je počela 2008. i koja je plastično ukazala na neodrživost ekspanzivnih fiskalnih politika, koje su postale normalnost za veći deo sveta. Kratkoročni lek je bilo štampanje novca, tj. još ekspanzivnije monetarne politike, i to od ekonomija koje su to sebi mogle da priušte a da ne uruše svoje nacionalne monete (SAD, evrozona, Britanija, Japan, Kina). Spasavanje posrnulih banaka i korporacija parama iz budžeta bila je očekivana mera, imajući u vidu dominantan uticaj plutokratskih elita na kreiranje politike u zapadnim državama. Dramatičan rast ukupne zaduženosti (kako država, tako kompanija i domaćinstava) u svim napred pomenutim privredama je prirodna konsekvenca ovakvih politika, sa negativnih posledicama na potencijalne dugoročne stope ekonomskog rasta.
Kako su preduzete nesrazmerno pogađale srednji i siromašniji sloj stanovništva širom planete, socijalni bunt bio je prirodni odgovor onih koji su elektorska većina. Međutim, očekivani uspon levice nije se desio, jer su populisti, potencirajući identitetske teme, dobrim delom bazirane na optužbama onih različitih po etniji, veri, rasi ili državljanstvu za ekonomske nedaće većine, vešto preuzeli dobar deo biračkog tela.
Međutim, ono što je usledilo je, protivno mejnstrim mišljenju, pozitivno, jer su i politički centar i levica počeli da izlaze sa novim političkim agendama, koje su po svojim redistributivnim potencijalima bili nezamislivi samo nekoliko godina ranije. Iako ne u obećanom kapacitetu, te nove politike danas počinju da se sprovode, što je vredno hvale.
Kada je u pitanju Amerika, kritično važnom se smatra „vizija“ koju je Savetnik za nacionalnu bezbednost SAD Džejk Salivan 27. aprila 2023. izložio na Brukings Institutu. On je naveo da je promena „pravca“ američke administracije uslovljena time što su (od strane države nesputane) tržišne snage ugrozile američku industrijsku bazu. Dodatno, klimatska kriza je stvorena klasičnim tržišnim neuspehom, dok su „nesputana“ tržišta odgovorna za „nepodnošljive“ nivoe ekonomske nejednakosti. Na kraju, pridržavanje neoliberalne ortodoksije je oslabilo SAD u kritičnim tehnologijama, posebno u proizvodnji čipova, fundamentalnoj za održavanje tehnološke supremacije u odnosu na Peking. Ono što je osnovna poruka, pored fokusa na „suzbijanje“ Kine, je da državna moć mora da utiče na to kako funkcionišu tržišta, pored ostalog kroz obilne subvencije za kritično važne korporativne investicije.
Povratak industrijske politike i protekcionizma
Fokus Vašingtona na industrijskoj politici i protekcionizmu ne može se objasniti samo deindustrijalizacijom Amerike usled seljenja poslova u istočnu Aziju, već i verovanjem analitičara da pad relativne ekonomske moći i posledična rastuća nejednakost potkopava samu demokratiju i ugrožava društvenu koheziju u Americi. Naime, Bajden ne samo da je zadržao carine nametnute od strane Trampa, već je namenio ogromne subvencije za reindustrijalizuju, koji bi trebalo da omoguće održavanje prednosti u tehnologijama budućnosti.
Iako su mnogi u Evropi prvobitno bili zaprepašćeni američkim okretanjem ka protekcionizmu i industrijskoj politici, najava istrage EU o subvencijama za kinesku industriju električnih automobila sugeriše da Brisel kreće sličnim putem. Ako Brisel bude sledio protekcionistički zamah Bele kuće, razlozi će biti slični – strah da kineska konkurencija podriva industrijsku bazu, posebno auto-industriju kao najvažniji proizvodni sektor EU, a sa njom i socijalnu i političku stabilnost.
Naime, Kina će u ovoj godini biti najveći svetski izvoznik automobila, dok je lider u „vozilima budućnosti“, budući da dominiraju proizvodnjom baterija i snabdevanjem minerala retkih zemalja koji su ključni za električna vozila. Iako bi narativ slobodnog tržišta upućivao da bi Evropljani trebalo da budu zahvalni jer Kina evropskim potrošačima obezbeđuje jeftina električna vozila, društvena i politička realnost je drugačija jer automobilski sektor pokriva šest odsto radnih mesta u EU (i migricija tih poslova u Kinu bila bi politički i društveno eksplozivna).
Iako su Evropi i dalje potrebni kineski inputi (baterije, minerali) za proizvodnju električnih vozila i iako je Kina najveće izvozno tržište za glavne evropske kompanije poput Mercedesa i Folksvagena, politički i društveni pritisak da se spase evropska automobilska industrija će verovatno rasti. Imajući u vidu da kompanije iz EU već gube tržišni udeo u Kini, moguće je da će EU uvesti „dobrovoljna“ ograničenja izvoza kineskih električnih vozila (evropske carine na kineske automobile od 10% će verovatno biti povećane, ali nije realno da dostignu američke od 27,5% zbog straha od najavljenih kontramera Pekinga).
Neočekivana strategija Kine
Usled pomenute „istrage“, Peking je optužio Evropu za „goli protekcionizam“ i najavio kontramere. Međutim, verovatni geopolitički odgovor Kine neće biti ono što mnogi očekuju, a to je osporavanje dominacije Zapada kroz novouspostavljene institucije, kakav je BRIKS ili ŠOS. Naime, stratezi u Pekingu shvataju da se konkurencija velikih sila suštinski svodi na tehnologiju, a ne na trgovinu ili blokove koje iste formiraju. Posledično, Kina jednostavno želi da ospori dominaciju Zapada u savremenim tehnologijama, dok će formiranje antizapadnih grupacija biti od manjeg značaja.
Suprotno ovome, SAD, suočene sa konkurentom za globalno liderstvo prvi put nakon raspada Sovjetskog Saveza, nastoje da okupe svoje saveznike iza strategije „decouplinga“ i „deriskinga“ – što je suštinski ekonomska verzije hladnoratovske politike „obuzdavanja“ (na koju Vašington pokušava da doda i ideološku polarizaciju, narativom o borbi demokratija protiv autokratija). Ono što je međutim različito od (prvog) Hladnog rata, jeste da, suprotno očekivanjima u Beloj kući, Drugi hladni rat neće slediti staru logiku polarizacije, već novu logiku fragmentacije.
Naime, lideri Kine, čini se ispravno, procenjuju da je težnja za suverenitetom suštinski nekompatibilna sa formiranjem blokova u stilu Hladnog rata. Peking želi multipolarni svet, odnosno fragmentiraniji globalni poredak, pošto ocenjuje da ne može da dobije bitku protiv bloka predvođenog Vašingtonom (Kina nema iluzije da će joj zemlje poput Saudijske Arabije ili UAE biti lojalne u suštinski antizapadnom bloku kakav je BRIKS). Ono što je problem za Belu kuću je da čak ni najbliži saveznici Amerike nisu imuni od trenda fragmentacije. Na primer, glavni fokus Seula je Pjongjang, Tokio želi iz ekonomskih razloga da izbegnu stratešku eskalaciju oko Tajvana, Berlin prioritizuje ekonomske veze sa Pekingom.
Peking smatra da svet u kome zemlje ne zavise od Zapada, služi interesima Kine bolje nego onaj u kome postoje uži, prokineski, savezi (poput BRIKS-a). Naime, u osporavanju hegemonije SAD, za Kinu je dovoljno da su druge države slobodne da istražuju i biraju razne opcije (npr. kroz pristup alternativnim izvorima finansiranja ili mogućnost da fakturišu trgovinu ili imaju devizne rezerve u valuti koja neće biti „naoružana“). Peking želi globalni poredak u kojem Amerika nema dovoljan ekonomski, vojni ili ideološki uticaj da primora ostale, posebno „srednje sile“, da joj se pridruže, i trenutno se čini da je takav svet svakim danom sve bliži.
Rizik pooštrene geopolitičke kompeticije
Neuspešnost Vašingtona i Pekinga da geopolitičkom kompeticijom upravljaju na racionalan način mogla bi da dovede do ogromnih gubitaka u globalnom blagostanju. To, suprotno često ponavljanim stavovima, ne bi bilo zbog napuštanja „slobodne trgovine“ i porasta protekcionizma, već zbog dramatično rastućih troškova usled kidanja globalnih lanaca snadbevanja, koji decenijama omogućavaju minimiziranje cena većine inputa i proizvoda koje svakodnevno koristimo. Za razliku od Hladnog rata, kada je ekonomska interakcija dva bloka bila marginalna, ekonomsko razdvajanje Zapada i Kine imalo bi drastične negativne posledice, koje bi osetio skoro svaki stanovnik planete.
Dakle, ono što postaje potencijalno najveći problem za čovečanstvo je dramatična geopolitička kompeticija SAD i Kine. Efekti tog novog razvoja bi u dobrom slučaju mogli biti suboptimalni ekonomski rezultati, tj. smanjeni BDP za obe strane i svet u celini. Pesimistični razvoj događaja uključuje i konflikt koji postaje vruć i ugrožavanje bazičnih civilizacijskih tekovina.
Čini se da smo u eri u kojoj će tržišta biti podređena logici geopolitičke konkurencije. Ekonomski rast će biti manji, troškovi viši, a rizici od rata daleko veći.
Goran Nikolić
Izvor: RTS OKO
