
У музичком опусу Ђорђа Балашевића постоји завидан број пјесама што би могле равноправно да стоје са најбољом поезијом коју имамо данас. „Дрвена песма”, на примјер, могла би се котирати веома високо. Како то важи и за бројне друге пјесме овог кантаутора, лако би нас могла заварати њена једноставна музикалност и структура стиха, па да прелетимо или уопште не осјетимо њене врхунске смисаоне захвате.
Но, када пажљивије слушамо или читамо текст ове пјесме, најприје налазимо једноставну алегорију, причу о човјеку/умјетнику испричану кроз комадиће „дрвених” успомена; то је пут (сиже) од дрвеног коњића и дрвене тамбуре, преко дрвеног кревета, дрвене лађе, па све до дрвеног сандука. Да је остало само на томе, не би то било вриједно богзна каквог усхићења. Једно онеобичавање par excellence. Међутим, Балашевић је пошао даље, у прапочетак, у прастање „дрвеног коњића” и „дрвеног ковчега”, те се „дрво” као лирски јунак пјесме профилисало у свом космолошком значењу.
Ни ту се није стало, него се „дрво” некако учинило флуидним, неухватљивим, нематеријалним (уосталом, каже се у финишу пјесме: „Таји се једно дрво у мојим грудима”), те се за њим трага у памћењу, у успоменама из дјетињства, у простору и времену, у сумњама и нагађањима. Тако је изражена уникатна визија децентрализованог универзума, у коме човјек више не зна тачно гдје му је „космички пупак” (axis mundi), а живот није могућ без те духовне централе, осим као донкихотовско путовање „у неспокој”: „За мном верни Санчо мој/ у походу на Неспокој”. Тако пјесма и почиње, као алузија на „витеза од тужног лика”, на витешку потрагу за правдом и Дулсинејом, за које се зна да негдје, ипак, постоје и дају смисао животу.
„Ди је то дрво расло, спрам којих ветрова?
Дал’ је под њиме неко за неким жалио?
Што га је гром обиш’о, мати га Петрова?
Ко је у шаке пљуно, па га стровалио?”
Доиста би ова Балашевићева пјесма могла да се нађе у идејној близини аутпоетичке пјесме „Фрула” Момчила Настасијевића.
„Фруло, што дах мој радосни
жално у дољи разлеже?
Да л’ што пастири помрли
тобом призиваху драгу?Ил’ жал се стани у мени:
с неба ме стрела ранила,
тамна ме земља печила,
те песма ми је сузицом
и капљом крви кићена?Ил’ дах мој кад протече,
жал те за одбеглом тајном?”
„Дрво” и „фрула” функционишу као медији кроз које се преноси амбивалентна судбина човјекова, али, истовремено, функционишу и као катализатори метафизичких осјећања. Осим тога, ови мотиви функционишу и као симболи креације, пјесништва, потребе за исказивањем мистерије, тајности, поријекла живота на земљи.
Милорад Дурутовић
