Године 1932. чувени мађарски фотограф Брасаи, којег је Хенри Милер звао „око Париза“ је требало да фотографише Пикасове скулптуре, које су у то време биле практично непознате, за прво издање пионирске надреалистичке уметничке ревије Минотауре, коју је уређивао Андре Бретон. Пикасо је управо напунио педесет година. Док је већ био афирмисан уметник, још увек је био на прагу постизања светског признања.
Али када је Брасаи стигао у Rue La Boétie 23 и ушао у Пикасов студио, брзо је схватио да мимо његовог скромног фотографског задатка постоји много већа награда – позив у Пикасов приватни свет и интимни увид у његов јединствени ум. Након сваке сесије, Брасаи би се враћао кући и пажљиво записивао своје разговоре са Пикасом на комадиће папира, које би потом стављао у огромну вазу – не са намером да их у будућности објави, већ зато што је имао интуицију да би Пикасове мисли о животу и уметности имале огромну вредност за будуће генерације. То је трајало тридесет година, током којих су се њих двојица упознали — интелектуално, креативно, духовно — док су заједно истраживали теме као што су его, креативни процес, улога романтичне заљубљености у уметности, и још читав универзум других.
Један од ових разговора одиграо се 3. маја 1944. Иако је Брасаи до тада био успешан комерцијални фотограф – што је управо репутација уз помоћ које је ушао у Пикасов живот – он се двадесет година раније окушао у цртању и показао Пикасу неке од својих раних радова. Пикасо је изразио своје дивљење према Брасаијевом дару за цртање и инсистирао на томе да мора да има изложбу, па је почео да испитује фотографа зашто је бацио оловку. Упркос Брасаијевом фотографском успеху, Пикасо је дизање руку од било каквог талента – у овом случају, од цртања – гледао као креативни кукавичлук, као компромис, као издају самог себе без остварења. Рекао је Брасаију своје мисли и никада се није угризао за језик. Иако их нико није тражио, његове речи су ванвременски савети свим уметницима у повоју о томе како је на дуге стазе важно бити истрајан и имати веру у своју накану:
Kада имате нешто да кажете, да искажете, свака покорност дугорочно постаје неподношљива. Мора се имати храбрости за свој позив и храбрости да се живи од тог позива. „Друга каријера“ је илузија! И ја сам често био шворц, и увек сам одолевао сваком искушењу да живим од било чега друго осим од својих слика… У почетку их нисам продавао скупо, али сам их продавао. Моји цртежи, моја платна су продата. То је оно што се рачуна.
Kада му Брасаи противречи, рекавши да је мали број уметника довољно надарен да буде успешан, где цитира нешто што му је Матис једном рекао – „Морате бити јачи од својих дарова да бисте их заштитили.” – Пикасо му се супротставља тако што одбацује ту шарену лажу од мита да „уметност страда оног тренутка када људи почну да дају паре за њу“. За разлику од оних који тврде да је комерцијални успех непријатељ креативног интегритета, Пикасо је имао слуха за слојевиту, дисонантну природу овог проблема. Схватао је крхкост креативног импулса као слугу људског ега – ега који расте, на нашу ужас и унутрашњи немир, од константне позитивне афирмације. Пикасо каже Брасаију:
Па, успех је важна ствар! Често се каже да уметник треба да ради због себе, због „љубави према уметности“, да треба да гаји презир према успеху. Неистина! Уметнику је потребан успех. И не само да би живео од њега, већ поготово како би стварао своја дела. Чак и богат сликар мора да има успеха. Мало људи разуме ишта у вези са уметношћу и немају сви осећаја за сликарство. О свету уметности већина суди сходно успеху. Зашто онда препустити успех „најпродаванијим сликарима“? Свака генерација има своје. Али где пише да успех увек мора припасти онима који подилазе укусу јавности? Што се мене тиче, желео сам да докажем да можете имати успеха упркос свима, без компромиса. Знате шта? Успех који сам постигао када сам био млад постао је мој заштитни зид. Плава фаза, ружичаста фаза, то су били заслони који су ме штитили.
Пикасо преноси ово уверење о неправљењу компромиса са идеолошког на прагматични терен, док испраћа Брасаија са неким практичним саветима за продају цртежа:
Немојте им стављати превелику цену. Оно што је битно јесте да их продате у великом броју. Ваши цртежи морају изаћи у свет.
Разговори са Пикасом су апсолутно благо, а њихову бриљантност бележи Хенри Милер у предговору:
На неки необјашњив начин чини ми се да дух који анимира Пикаса никада не може бити у потпуности објашњен његовим делом, ма колико оно било чудесно. Није да поричем величину његовог дела, већ човек јесте и остаће далеко већи од било чега или свега што својим рукама постигне. Он је много више од сликара, вајара или шта год да одабере да буде док је жив. Он је огроман, људски феномен.
Један од ових разговора одиграо се 3. маја 1944. Иако је Брасаи до тада био успешан комерцијални фотограф – што је управо репутација уз помоћ које је ушао у Пикасов живот – он се двадесет година раније окушао у цртању и показао Пикасу неке од својих раних радова. Пикасо је изразио своје дивљење према Брасаијевом дару за цртање и инсистирао на томе да мора да има изложбу, па је почео да испитује фотографа зашто је бацио оловку. Упркос Брасаијевом фотографском успеху, Пикасо је дизање руку од било каквог талента – у овом случају, од цртања – гледао као креативни кукавичлук, као компромис, као издају самог себе без остварења. Рекао је Брасаију своје мисли и никада се није угризао за језик. Иако их нико није тражио, његове речи су ванвременски савети свим уметницима у повоју о томе како је на дуге стазе важно бити истрајан и имати веру у своју накану:
Kада имате нешто да кажете, да искажете, свака покорност дугорочно постаје неподношљива. Мора се имати храбрости за свој позив и храбрости да се живи од тог позива. „Друга каријера“ је илузија! И ја сам често био шворц, и увек сам одолевао сваком искушењу да живим од било чега друго осим од својих слика… У почетку их нисам продавао скупо, али сам их продавао. Моји цртежи, моја платна су продата. То је оно што се рачуна.
Kада му Брасаи противречи, рекавши да је мали број уметника довољно надарен да буде успешан, где цитира нешто што му је Матис једном рекао – „Морате бити јачи од својих дарова да бисте их заштитили.” – Пикасо му се супротставља тако што одбацује ту шарену лажу од мита да „уметност страда оног тренутка када људи почну да дају паре за њу“. За разлику од оних који тврде да је комерцијални успех непријатељ креативног интегритета, Пикасо је имао слуха за слојевиту, дисонантну природу овог проблема. Схватао је крхкост креативног импулса као слугу људског ега – ега који расте, на нашу ужас и унутрашњи немир, од константне позитивне афирмације. Пикасо каже Брасаију:
Па, успех је важна ствар! Често се каже да уметник треба да ради због себе, због „љубави према уметности“, да треба да гаји презир према успеху. Неистина! Уметнику је потребан успех. И не само да би живео од њега, већ поготово како би стварао своја дела. Чак и богат сликар мора да има успеха. Мало људи разуме ишта у вези са уметношћу и немају сви осећаја за сликарство. О свету уметности већина суди сходно успеху. Зашто онда препустити успех „најпродаванијим сликарима“? Свака генерација има своје. Али где пише да успех увек мора припасти онима који подилазе укусу јавности? Што се мене тиче, желео сам да докажем да можете имати успеха упркос свима, без компромиса. Знате шта? Успех који сам постигао када сам био млад постао је мој заштитни зид. Плава фаза, ружичаста фаза, то су били заслони који су ме штитили.
Пикасо преноси ово уверење о неправљењу компромиса са идеолошког на прагматични терен, док испраћа Брасаија са неким практичним саветима за продају цртежа:
Немојте им стављати превелику цену. Оно што је битно јесте да их продате у великом броју. Ваши цртежи морају изаћи у свет.
Разговори са Пикасом су апсолутно благо, а њихову бриљантност бележи Хенри Милер у предговору:
На неки необјашњив начин чини ми се да дух који анимира Пикаса никада не може бити у потпуности објашњен његовим делом, ма колико оно било чудесно. Није да поричем величину његовог дела, већ човек јесте и остаће далеко већи од било чега или свега што својим рукама постигне. Он је много више од сликара, вајара или шта год да одабере да буде док је жив. Он је огроман, људски феномен.
Текст: Maria Popova
Извор: themarginalian.org
Превод: Danilo Lučić//glif.rs
