Прочитајте у најновијој МОНДО колумни Милоша Јовановића, аутора подкаста „Шеста лична“.

Чудно неко светско првенство. Прекјуче, провели смо сате плачући у кафу, чај, пиво, штагод, ридајући над судбином клетом која нас је опет послала на Италијане. Имали смо игру, имали смо све, а онда смо испустили, и ођедном, гледамо калкулације, па онда и Доминиканци нам „разбију“ костур, па Порторико испали, и на крају – на крају – деси се оно ко нико није очекивао, нити је било реално да се деси. Литванци победе Американце, и ето нас опет у оном делу жреба који смо хтели. Лагано, зар не?
Али чекајте, чекајте. Прво ми да кажемо да смо наш део задатка урадили – поштено. На паркет смо против Доминиканске Републике изашли гладни, жедни и жељни, и то се одмах и видело. У року од „одмах“ направили смо двадесет разлике, повећали на тридесет, и лепо и натенане привели крају. Доминиканци, ти одлични Доминиканци, који су тако добро изгледали у првој групи су против нас изгледали попут кадета. Карл-Ентони Таунс је мистериозном одлуком тренера (или својом? Ко ће га знати са тим НБА звездама…) већи део утакмице провео бранећи никога на периметру, а ми смо походили њихов рекет као да их нема.
Поново је плесала наша бековска линија, углавном на ноте одличног Стефана Јовића. Имали смо и креацију, и реализацију, ма укратко, имали смо све. Мој колега са којим сам пратио утакмицу се сложио да противник баш и није био неки идеални, али, додао је и да је лепо видети да се утакмица од које ти зависи даљи пласман реши са тридесет и кусур разлике. И ја не могу да се не сложим са њиме.
Е сад, сад…сад иду Литванци. Литванци, који су се Американцима супротставили на један крајње јуначки начин, одиграли су савршену утакмицу и на крају заслужено извојевали победу. Најавили смо и Един и ја да ће Миндаугас Кузминскас одиграти добар турнир, упркос томе што га у сезони пословично није било превише. Наравно, ни утакмица са Американцима није била изузетак, али момци у зеленом одиграли су чврсто као бетонски блок – Американци су губили двадесет, па се вратили, али да их сломе, е то већ није ишло. Није дао селектор Максвитис и његова војска.
Јесу ли Американци „бирали“? Не верујем. Изабрали су Литванци, они су играли часно и поштено – све на победу, па куд пукне. Добили су награду у виду четвртфинала са Србијом, награду коју можда нису хтели али су је свакако заслужили. Јер видите, ово је четвртфинале светског првенства. Игра осам најбољих екипа, и нема више лаких противника. Хоћеш медаљу? Мораћеш, богами, некога и да победиш. Противник по мери? Апсолутно. И још једна прилика да се врати мило за драго, кад већ Италијанима нисмо успели. Дугују нам Литванци макар две медаље, ону из 2010. и ону из 2015. Једва чекам.

Изненађењима, опет, никад краја. Шпанци су изгубили онако како су прошле године добијали – Канада их је придавила на крају, обрисали десет разлике и у тесној завршници освојили прво место у тој групи. Искрено, Канада је квалитетнија екипа, али ко бре може да отпише Скариолове Шпанце? Једном је додуше и то морало да се деси, па ево, десило се сада.
Своју четвртфиналну визу оверили су и Летонци, и то како. Лагано су оставили Бразил у ретровизору и тако „букирали“ сусрет са разгоропађеним Немцима, који су нешто изазивали судбину против Словенаца, а онда додали гас и послали Луку Дончића право у „наш“ део костура. А можда су Словенци калкулисали? Ма, ко то више може да каже.
Да поздравимо и Црногорце, који су победили Грке за крај, па ће насмејани у авион пут Подгорице. Слично су нешто урадили и Аустралијанци, мада сумњам да ће њима бити до смејања. Они су очекивали много више од својих „Бумера“, а добили су брзи излаз…мада добро, макар им за утеху остаје олимпијска виза, а у Париз ће сигурно стићи спремнији и квалитетнији.
А кад смо већ код олимпијских игара, две селекције су јуче у разигравању обезбедиле своје учешће. Јапан је ушао на азијско место, остваривши рутински две победе у „доњем“ делу костура – афричка виза одлази најпријатнијем изненађењу турнира, Јужном Судану. Колико ли само њиховим сународницима то значи, можемо само да замишљамо. У ствари, можемо можда и помало…сећамо се и ми ’95. Није близу, али је слично.
У сваком случају, да сумирамо – шта смо тражили, то смо и добили. А сада је ред да то и потврдимо, на паркету. Тамо где је то и најбитније, уосталом.
Видимо се у уторак!
Милош Јовановић
Извор: Мондо
