Pročitajte u najnovijoj MONDO kolumni Miloša Jovanovića, autora podkasta „Šesta lična“.
Čudno neko svetsko prvenstvo. Prekjuče, proveli smo sate plačući u kafu, čaj, pivo, štagod, ridajući nad sudbinom kletom koja nas je opet poslala na Italijane. Imali smo igru, imali smo sve, a onda smo ispustili, i ođednom, gledamo kalkulacije, pa onda i Dominikanci nam „razbiju“ kostur, pa Portoriko ispali, i na kraju – na kraju – desi se ono ko niko nije očekivao, niti je bilo realno da se desi. Litvanci pobede Amerikance, i eto nas opet u onom delu žreba koji smo hteli. Lagano, zar ne?
Ali čekajte, čekajte. Prvo mi da kažemo da smo naš deo zadatka uradili – pošteno. Na parket smo protiv Dominikanske Republike izašli gladni, žedni i željni, i to se odmah i videlo. U roku od „odmah“ napravili smo dvadeset razlike, povećali na trideset, i lepo i natenane priveli kraju. Dominikanci, ti odlični Dominikanci, koji su tako dobro izgledali u prvoj grupi su protiv nas izgledali poput kadeta. Karl-Entoni Tauns je misterioznom odlukom trenera (ili svojom? Ko će ga znati sa tim NBA zvezdama…) veći deo utakmice proveo braneći nikoga na perimetru, a mi smo pohodili njihov reket kao da ih nema.
Ponovo je plesala naša bekovska linija, uglavnom na note odličnog Stefana Jovića. Imali smo i kreaciju, i realizaciju, ma ukratko, imali smo sve. Moj kolega sa kojim sam pratio utakmicu se složio da protivnik baš i nije bio neki idealni, ali, dodao je i da je lepo videti da se utakmica od koje ti zavisi dalji plasman reši sa trideset i kusur razlike. I ja ne mogu da se ne složim sa njime.
E sad, sad…sad idu Litvanci. Litvanci, koji su se Amerikancima suprotstavili na jedan krajnje junački način, odigrali su savršenu utakmicu i na kraju zasluženo izvojevali pobedu. Najavili smo i Edin i ja da će Mindaugas Kuzminskas odigrati dobar turnir, uprkos tome što ga u sezoni poslovično nije bilo previše. Naravno, ni utakmica sa Amerikancima nije bila izuzetak, ali momci u zelenom odigrali su čvrsto kao betonski blok – Amerikanci su gubili dvadeset, pa se vratili, ali da ih slome, e to već nije išlo. Nije dao selektor Maksvitis i njegova vojska.
Jesu li Amerikanci „birali“? Ne verujem. Izabrali su Litvanci, oni su igrali časno i pošteno – sve na pobedu, pa kud pukne. Dobili su nagradu u vidu četvrtfinala sa Srbijom, nagradu koju možda nisu hteli ali su je svakako zaslužili. Jer vidite, ovo je četvrtfinale svetskog prvenstva. Igra osam najboljih ekipa, i nema više lakih protivnika. Hoćeš medalju? Moraćeš, bogami, nekoga i da pobediš. Protivnik po meri? Apsolutno. I još jedna prilika da se vrati milo za drago, kad već Italijanima nismo uspeli. Duguju nam Litvanci makar dve medalje, onu iz 2010. i onu iz 2015. Jedva čekam.
Iznenađenjima, opet, nikad kraja. Španci su izgubili onako kako su prošle godine dobijali – Kanada ih je pridavila na kraju, obrisali deset razlike i u tesnoj završnici osvojili prvo mesto u toj grupi. Iskreno, Kanada je kvalitetnija ekipa, ali ko bre može da otpiše Skariolove Špance? Jednom je doduše i to moralo da se desi, pa evo, desilo se sada.
Svoju četvrtfinalnu vizu overili su i Letonci, i to kako. Lagano su ostavili Brazil u retrovizoru i tako „bukirali“ susret sa razgoropađenim Nemcima, koji su nešto izazivali sudbinu protiv Slovenaca, a onda dodali gas i poslali Luku Dončića pravo u „naš“ deo kostura. A možda su Slovenci kalkulisali? Ma, ko to više može da kaže.
Da pozdravimo i Crnogorce, koji su pobedili Grke za kraj, pa će nasmejani u avion put Podgorice. Slično su nešto uradili i Australijanci, mada sumnjam da će njima biti do smejanja. Oni su očekivali mnogo više od svojih „Bumera“, a dobili su brzi izlaz…mada dobro, makar im za utehu ostaje olimpijska viza, a u Pariz će sigurno stići spremniji i kvalitetniji.
A kad smo već kod olimpijskih igara, dve selekcije su juče u razigravanju obezbedile svoje učešće. Japan je ušao na azijsko mesto, ostvarivši rutinski dve pobede u „donjem“ delu kostura – afrička viza odlazi najprijatnijem iznenađenju turnira, Južnom Sudanu. Koliko li samo njihovim sunarodnicima to znači, možemo samo da zamišljamo. U stvari, možemo možda i pomalo…sećamo se i mi ’95. Nije blizu, ali je slično.
U svakom slučaju, da sumiramo – šta smo tražili, to smo i dobili. A sada je red da to i potvrdimo, na parketu. Tamo gde je to i najbitnije, uostalom.
Vidimo se u utorak!
Miloš Jovanović
Izvor: Mondo
