Дурутовић: Пјесник преображења

Сањам уочи Преображења,

на никшићком бедему

причам с тек почившим

Миодрагом Павловићем

 

Пјесник ме очински гледа,

лице му црвени,

потом постаје жуто као восак.

 

Таман заустим да питам

нешто о посту и сновима,

пјесник се насмијеши кротко

па отпрхну некуд као ласта

Извор: Орфеј у свијету црног Ероса

Академик, антологичар, вансеријски есејистичар и пјесник Миодраг Павловић упокојио се 17. августа 2014. године у Тутлингену (Њемачка). Вијест о пјесниковој смрти затекла ме у тренутку док сам анализирао садржину сна који ме пробудио пред зору тог 18. августа. Сан је преточен у пјесму коју прилажем. У то вријеме већ сам имао иза себе неколике године посвећених изучавању поетике овог пјесника; неколике године недораслог лутања и амбиције да ћу макар сачинити увод у поетику храмовности Миодрага Павловића.

   Остао је само тај школски рад у коме сам описао пјесниково „хододарје” од грчке/светогорске епифаније („Млеко искони”, 1962), па до апокалиптичких и преображењских слика из збирке „Светли и тамни празници” (1971). (Томе ћу се вратити кад дорастем.)

Данашњи дан ме опомиње не само на интимни значај споменутог сновиђења, него ме подсјећа и на запањујућу чињеницу да се пјесник преобразио у ласту уочи Преображења. Ако постоји једна ријеч која може да смисаоно/логосно повеже преко четрдесет пјесничких и двадесетак есејистичких књига Миодрага Павловића, онда је то „Преображење”. Ево, уосталом, и једна Павловићева пјесма:

О да сам се родио
у друго време
и могао да се придружим свадби
на којој се вода преточила
у вино

И да сам седео за столом
на којем се
мало хлеба претворило
у многа и светла тела

Или да сам само протрчао
преко поља
пре но што се смркло
небо изнад Голготе

Нисам био на свадби у Кани
нити сам
сведок васкрсења

зато се одричем сваког хтења
и надам се још мало у хлеб
и Његова преображења

*Светогорски дани и ноћи

Милорад Дурутовић