Оснивач коме је забрањена култура

Радомир Уљаревић, (Фото: Данас)

Радомир Уљаревић већ пуних 50 година пише пјесме и приче. Оснивач је највећих пројеката културе, који баштине аутентично црногорско пјесништво и романописање, већ скоро 40 година.

Култне манифестације Град театар и Трг пјесника основао је далеке 1987. године са групом сарадника, а потом и Трг од Ћирилице, фестивал “Ћирилицом” и Његошеве дане поезије.

Уљаревић је успио да у Будви тада, у партнерству и под вођством и у организацији Нове књиге из Подгорице, угости нобеловца – Марија Варгаса Љосу, а ове године и другог нобеловца, Олгу Токарчук.

За “Вијести” Радомир Уљаревић говори о својим ауторским пројектима, о пјесништву, о укидању слобода у Црној Гори а нарочито о свом најновијем пројекту, фестивалу “Ћирилицом”.

Ускоро се навршава 40 година Вашег сталног ангажовања у Будви. Давно сте са пријатељима основали Град театар.

Дакле, те давне 1987. године још увијек је била у току обнова Старог града, након земљотреса, и паралелно са том обновом, вјерујући да обнову града мора да прати и културна и духовна обнова, осмишљена је концепција Града театра, на чему су радили Маровић и Ристић.

Као саставни дио Града театра, на самом почетку смо установили и Трг пјесника. И заиста, Град театар је добио, паралелно са драмским програмом, и јединствени, непоновљиви театар поезије – на сцени су се умјесто глумаца нашли аутори! Трг пјесника је био нека врста античке агоре, дакле, отворен за најразличитија мишљења и најразличитије идеје. Трг пјесника је убрзо постао синоним за појам демократије, не само по томе што се програми одржавају на отвореном, већ и по томе што су и сами програми били отворени – Трг пјесника је постао слободна трибина за наступ и оних забрањених писаца, који су могли да говоре своје књижевне текстове искључиво и само у Будви, не и у градовима из којих су долазили.

Можете ли нам рећи нешто о односу комунистичког режима према пројекту?

Читава концепција Трга пјесника је дјеловала невјероватно иновативно, али субверзивно, с обзиром на строгост важећег соцреалистичког културног концепта. Жалосно је да се таква трибина, у једном тренутку, на захтјев политике затвори, и да касније постане трибина искључиво за наступ тзв. државних писаца. А тајна успјеха је била врло једноставна: све идеје су могле равноправно да буду изнесене пред јавност.

Управо је Трг пјесника био таква манифестација, и управо је због тога постао мета критике оних који о култури тако не мисле. То је одиста било мјесто свих неистомишљеника, и свих нација, и свих култура.

Касније, у условима владајућег једноумља изгубила се свака елиститичка димензија програма који без елитизма не значи ништа, култура осредњости, то је ништа, не може да се самопроглашава културом, јер таква култура може да буде искључиво пропагандиситчка, и у својој елементарности – антикултура.

Одакле толика инспирација Будвом?

Будва је препозната као аутентичан културни простор, град који баштини много тога из древне цивилизације, од прије Христа, из времена кад је Грчка цивилизација била на врхунцу успона, и кад је грчки, непоновљиви дух био највеће достигнуће читавог ондашњег свијета. Кад је Кадмо донио своје феничанско писмо у Будву – то писмо је родно мјесто ћирилице, јер најближе је винчанском и етрурском писму. Будва као да је кроз бурну, готово тромиленијску историју, и у новијој историји, сачувала ту престижну нит оригиналности и непоновљивости. О томе најбоље говори чињеница да је Будва једини град који има у својој топонимији Трг пјесника и Трг сликара, то много говори о културном престижу.

Сада радите један, могло би се рећи, млади фестивал јер траје “само” седам година. Из књижевног је прерастао у мултимедијални, а сада је највећи ћирилични фестивал Балкана, по броју програма и трајању. Како сте дошли на идеју и зашто опет црногорско приморје и Будва?

У том вјековном културном мозаику, у овом граду, као феномен који је задобио јавно добро име одмах по оснивању, пројекат “Ћирилицом” заузима видно, ја бих додао и неупоредиво важно мјесто у контексту културног ослобађања, након што су све културне институције биле заробљене, и којима је управљао један дух антикултуре, дух анти-мултикултурализма, све позивајући се на антифашистичке тековине, користиећи се фашистичким методама, тај дух у Будви наилазио је на снажан отпор, као што је било и кад је осниван Град театар и Трг пјесника, који су отворили врата – врата која су касније тврдо забрављена, за све који мисле другачије.

Радомир Уљаревић

Ми смо, заправо, у оквиру овог пројекта само ревитализовали оне концепте који су увијек били плодотворни, и ослобођени од идеолошких матрица. И док тај простор слободног заступања, макар и супростављених идеја, буде на снази, овај пројекат ће бити успјешан, а ако га угрози неки други, политички наметнут концепт, ми ћемо осмислити неки нови “стари” пројекат. А Будва је истинска европска пријестоница културе, и то “предсједавање” сеже далеко у прошлост.

Мало ко зна да су књижевници отворили први фестивал Град театар и да је књижевност, како доликује, послала поруку новог живота из обновљене Будве прије позоришта. Можете ли нам рећи пар ријечи о томе?

Град театар су званично отворили југословенски пјесници Душан Костић, Мило Краљ, Цирил Злобец и Витомир Николић. Потом је услиједила прва представа, “Ричард Трећи”, а исте вечери у поноћ Витомир Николић је одржао прво ауторско вече на Тргу пјесника и тим програмом је отпочео Трг пјесника који је трајао првих десетак година 60 ноћи, заредом, из ноћи у ноћ. Тај програм је био велика новост у култури не само у Југославији, већ и на цијелом европском југоистоку.

Скоро као тајна звучи податак да је чувени црногорски пјесник, великан наше књижевности, Вито Николић, отворио први програм Трга пјесника

Ја сам годинама пријатељевао са Витомиром Николићем, и нисам могао да се начудим чуду како у ондашњој репрезентацији црногорских писаца није било мјеста за њега, јер он није био ушао ни у једну антологију савремене црногорске поезије, у којој су увијек били Јеврем Брковић, Мило Краљ, Војислав Вулановић, Бранко Бањевић, Ратко Вујошевић, Сретен Перовић, Љубисав Милићевић и други – али Витомир Николић је увијек био игнорисан, није имао статус важног писца, и у тој атмосфери мени су многи замјерили што сам ту нову манифестацију почео са поезијом Витомира Николића.

Морам истаћи да су ме у томе подржали једино Ранко Јововић и Миодраг Трипковић, а Вито је био ганут до суза. Имао је јасну представу о томе да је ријеч о једној другачијој, необичној манифестацији.

Тадашњи Град театар доносио је ту креативност, иновативност и културни престиж на начин како то данас чини пројекат “Ћирилицом”, који по снази, по енергији коју доноси, по концентрацији талента, стоји у равни са оним што је некада био Град театар, а данас, нажалост, није.

Цијела бивша Југославија је брујала о Вашем пројекту с краја осамдесетих. Како Вам са ове дистанце изгледа идеја коју сте врло успјешно спроводили – 60 књижевних програма тачно у поноћ, јер нама то данас звучи нестварно?

Па то је и тада било нестварно, али у ствари то је био ентузијазам који се тиче обнове града послије земљотреса, и у томе смо сви налазили велику снагу препознајући историјску одговорност. Овога пута фестивал “Ћирилицом” представља културну и духовну обнову и Будве и Црне Горе, која је била пострадала у једном, не мање страшном, идеолошком земљотресу, и свијест о тој обнови даје такав снажан печат овом програму.

Само у вријеме санкција по мом позиву Будву је посјетило више од 150 европских и свјетских пјесника и прозних писаца, есејиста и публициста. Од тада до данас на црногорском приморју, не само у Будви није учествовало толико писаца. То наши људи нијесу знали, а бојим се да и данас не знају. Чињеница је да сам за 16 година покренуо у оквиру Трга пјесника и организовао преко 1.000 јавних програма, и управо та чињеница по некима би требало да представља компромитацију.

Колико данас пратите програм Трг пјесника и које су то разлике у односу на Вашу оснивачку идеју?

Ваљда је логично да од мене нико више не жели успјех том програму, јер је то мој ауторски пројекат.

Постоје два могућа концепта, онај уско црногорски, и онај широко европски и међународни. Који је од та два концепта више црногорски? О томе нам се ваља договорити! Први би морао да буде једнонационалан, а други вишенационалан. Први би могао да буде једнокултуралан (читај: антикултуралан), а други интеркултуралан. Први би могао да буде антитрадиционалан, а други сасвим у традицијама Црне Горе (и њене слободе). Први би могао да буде аутистичан, а други отворен.

Кад се осврнемо на оно шта је некада био Град театар и Трг пјесника, на тренутак повјерујем да је култура прошлост, и да култура више није могућа, живимо у доба посткултуре, у доба супкултура. Кад је ријеч о затварању културних манифестација у неке оквире, дакле, кад више нема говора о отвореним програмима и слободним програмима у култури, то је трагично.

Трг пјесника је, нажалост, изгубио онај ексклузивитет, и што је најважније одрекао се права да позива учеснике у програму који не морају нужно да буду политички подобни.

Будва, град театар, (Фото: Дан)

Али о томе како изгледа тај програм најбоље говори чињеница да је мени забрањено да будем учесник у том програму, иако ме био својевремено позвао предсједник Савјета, Синиша Јелушић, и инсистирао да на Тргу пјесника буде представљена моја књига – избор из поезије. То се поновило и кад сам добио неке од међународних награда, исто тако и кад сам добио Змајеву награду, иако је то једина Змајева награда која је дошла у Црну Гору.

У којој мјери пратите остале програме у оквиру фестивала Град театар, чији сте оснивач?

Ја могу да се похвалим, и то ми на неки начин чини част, да сам први гледалац у историји позоришта коме је забрањено да у публици присуствује некој представи, а тај куриозитет би могао да нађе своје мјесто у Харвудовој ”Историји позоришта”. Мени је буквално, у “ослобођеној” Будви, под новим руководством, било забрањено да присуствујем представи “Зелена чоја Монтенегра”, иако је ријеч о пројекту направљеном по књизи коју сам ја (тј. Октоих заједно са Просветом) објавио у више од 120.000 примјерака, по култној књизи коју је написао Момо Капор.

Зашто баш нобеловци књижевници у Будви, и како сте дошли на идеју о гостовању пољске списатељице Токарчук у Будви?

Не само нобеловци, сви важни људи из културе у свијету ће врло радо доћи у Будву, прије него у многе културне центре у Европи. Примјера ради, Марио Варгас Љоса није прихватио да отвори највећи сајам књига на свијету – сајам књига у Франкфурту, али зато је с радошћу прихватио позив Нове књиге да отвори сајам књига у Будви, у оквиру Града театра (сајам, који узгред буди речено још увијек није организован – и то је оно што Будва дугује Варгасу Љоси).

Шта очекујете од фестивала “Ћирилицом” у будућности? Треба ли бринути за наредне године, јер код нас ништа није сигурно и стабилно?

Очекујем да фестивал “Ћирилицом” остане кључни културни пројекат у региону, и да будућа културна пријестолница Европе своје програме са фестивала “Ћирилицом” промовише диљем континета. Очекујем да овај програм охрабри све оне који слијепо слиједе идеолошке матрице, по којима је ћирилица превазиђено писмо, да у складу са ентузијастичном потрагом за идентитетом коначно увиде да је у темељу нашег идентитета ћирилица.

Ако љути противници Мирослављевог јеванђеља и Октоиха, једном утврде да није крива ћирилица зато што су једино њу користили наши преци као своје писмо, већ ако ту чињеницу уваже искључиво и само као свој незамјењиви културни код, онда смо ми сачували и одбранили ћирилицу, то јесте, сачували смо и одбранили сами себе.

Црна Гора је сметнула с ума да је култура у темељу њене државности

Очекује се да ће Будва бити Европска пријестоница културе 2028. године. Колико је то важан пројекат за малу државу и град?

Такав пројекат би био важан за сваку државу – поготово за Црну Гору која је сметнула с ума да је култура у темељу њене државности, а понеки се одричу културног наслијеђа Црне Горе, вјерујући да је оно туђе, да је туђе оно што је несумњиво њихово. То је важан пројекат и за град који у готово тромиленијској културној баштини чува сјећање, чувајући све нас од заборава. А то сјећање јесте сјећање на Будву која је одиста била пријестоница културе и у стара, и у новија времена.

Мислите ли да је још важније да се тим пројектом, тзв. ЕПК, уз асистенцију међународних стручњака, баве наше, црногорске младе снаге, неки тим комбинован од невладиног и владиног сектора? Да ли ми имамо кадрове за то?

Црна Гора није никада оскудијевала у кадровима, млади људи из Црне Горе су учествовали, или су водили најкомплексније пројекте МЕД, ИПА, ЕРАЗМУС, Креативна Европа, укључујући и пројекте којима су за културну пријестоницу аплицирали и Марибор и Нови Сад, и они спадају у ред међународних стручњака, а ми то превиђамо. Дакле, ми имамо врло стручне кадрове – и тај тим би се могао направити у кратком времену, тешко да би неко у региону могао да брже организује ефикаснији тим стручњака какав би могла Будва да ангажује у најкраћем року. Ми само треба да покажемо добру вољу, и ништа више.

Вук Лајовић
Извор: Вијести