Када је аугуста 95-е, некад пред сам крај рата, врелог и сунчаног дана на Мејташу граната покосила живот Марка Лукића, мог ратног друга, дежурног разредног враголана, а ја о томе почуо на вечерњем дневнику…сјећам се била је и струја и телевизија…нисам плакао, нисам никоме ништа о томе ни рекао, ни најближима брату Вуку, баки Бранки и деди Миливоју који су били ту уз мене, али сам прогутао стотину кнедли, које ми ваљда и не дадоше да било шта говорим. Била је то моја, сигурно не прва, јер рату се већ ближио крај, али изразито упамтљива дјетиња мисао о смрти и њезиној логици: Можда сам ја наредни Марко по којег долази. Нисам је рекао никоме. Стидио сам се такве мисли, макар дошла и из свијести једанаестогодишњака. Ни годинама послије о томе такођер нисам говорио никоме, а временом се нисам више ни сјећао. На године се калемило мноштво смртију, старих и младих, а међу инима и још покојег Марка. И тако све до јутрошњег аугуста, када је јавило да је умро Марко Вешовић, а присвијест ме одвела „по раз први“ након ко зна колико дјетињем сјећању у сусрет и заборављеној мисли о страху од смрти: Можда сам ја наредни Марко… А можда је и исти датум двадесетосам година након!? Коинциденције се почесто поигравају историјама. Нећу провјеравати.
Игром случајности, те 1995. сам се већ био сусрео са Марком Вешовићем. Долазио би ранијих година у школу Миљенко Цвитковић (таман се тако престајала звати) по моју другарицу из разреда Ивану Вешовић. Знао сам ко је, знао сам и да је пјесник иако нисам знао ниједну му пјесму. Бивати пјесник тада ми је дјеловало некако јадно. Поезију нисам осјећао ни у назнаци. Желио сам постати фудбалер.
Када је погинуо Марко Лукић, Вешовић је остао једини преостали Марко којег сам познавао. То ми је чак бивало и утјешно. Мислио сам: старији је, смотанији је, прије ће њега однијети него мене. Самим тиме и нећу бити наредни. Марка Вешовића никад нисам познавао лично. Није ми предавао на факултетима. Нисам претјерано ни волио његову поезију. Вољети није исто што и цијенити. Можда тек треба да је заволим и истински упознам, а можда су нам пјеснички сентименти у потпуности различити па је нећу завољети никада. Посве небитно, јер ни мој укус ни његов таленат никоме осим нама самима не представљају мјерило. Небитно треба бити и то да је као и сваки истински нутарње богат човјек, Марко бивао препун контрадикција испољених у прљавштини јавног живота, којим је живио док му се вјероватно није огадило, или када га је из њега помело као прљавштини неупотребљивог, касније и неподобног. Опет, потпуно небитно.
Тек, док сам још живио у Сарајеву, а оних година када је још бивао при снази, виђао сам га готово свакодневно, што са прозора из стана у Титовој, гдје бдио бих некад и сатима, а што на улици, док је ходао, вјероватно и бесциљно, грицкајући и пљуцкајући сјеменке. Поезију сам почињао осјећати, а већ сам и знао да управо он о њој зна јако много. Тако ми је и постајала занимљива његова мистериозна појава. Ипак, о Поезији нисам никада волио разговарати. За мене је она нешто дубоко приватно што поштујем као тајне своје душе о којима нипошто не говорим ако ме неко баш не упита, а и тада ћу изрећи тек незнатан дио те велике Ријечи. Због тога, а и због урођене стидљивости коју од миља зовем учтивост, никада му се нисам обратио.
Порастао ми је у очима једног раног бијелог фебруара 2018. када сам га видио на сахрани Вука Крњевића, још једног од великих, а заборављених, Сарајеву неподобних пјесника, нашег породичног пријатеља. На гробљу Светог Марка на Кошеву било је присутно не више од десет људи. Он је био једини представник књишкога свијета, бивајући ту наравно једино у име своје. Дошао је са стране, ушао је у капелу Светог Марка и ако се не варам, прекрстио се, иако у Бога барем јавно вјеровао није, а затим и нестао у непознату правцу. Схватам тек касније да се ту по свој прилици нашао и случајно.
На сусједној католичкој парцели одмарала се и одмара његова жена Гордана, чији је гроб свакодневно посјећивао. Но није ли, готово и по правилу, нехотичан гест далеко супстанцијалнији од оног неког предомишљеног? Проговорио сам с њиме тек једанпут, прије љета биће три или четири, у самопослузи преко пута трамвајске станице на Социјалном. Куповао сам пиво, а он је роварио по натрулом гранапском воћу. Представио нас је једнога другоме у случајноме сусрету „као пјесника пјеснику и Марка Марку“ још један дивни разредни друг, а Марков ратни комшија и пријатељ његове Иване. Опет је било врело љето, а Марко је смрдио на старост, на прашину, на дуван и на зној, трабуњао је неиздрживо и незадрживо о вјечним својим темама и опсесијама, Радовану, Црногорцима и осталима. Слушао сам га из учтивости пола сата, а да до ријечи нисам ни успио доћи.
Али то свакако више није био он у времену своме, нити његов живот, којег је тако називао и сам једино из учтивости. Управо зато му је и данашња учтивост професионалног сарајевског заборава који га се латио живог, а одлаћа га се сад када га нема, и најмање потребна. Неукусна је и до зла бога увредљива. Не би била пријатна чак ни најгорој из његових сујета, које је као сваки пјесник који је некоме ипак велики и морао имати.
Марко Вешовић, био некоме мио или не, остаје у легенди. Стваран итекако. Ја ћу га у присвијести, замишљајући издалека сарајевске тротоаре, виђати и даље као неугледну утвару која зубима раствара сјеменке и гледа некуд у дубину, неодређено улијево, тамо негдје према пјесми. Сарајеву овога вијека мјесто може бити једино у миту. А митови говоре о непостојећем, наднаравном, неутемељеном, преувеличаном. Намијењени су дјеци, а стварношћу су прожети тек у очима примитивца. Марку Вешовићу, ововјечно ће Сарајево вјероватно уприличити мимикричну ревију, препуну подле фаризејштине. Огласиће се сва халаша, без разлике од академије до улице. Затим ће га, а и нека ће га, пустити да у забораву одмара. Нека ће, јер његов гроб и не заслужује. Сарајево више не залужује ни било чији гроб. А још који дан па одмориће се Марко поред своје жене, на истом гребљу гдје одмара и неуморни ђечак Марко Лукић, на истом, а различитом гдје одмара Вук Крњевић, а преко пута одмаралишта мојих деде Миливоја и баке Бранке, а могуће и мојег, ако ме икада тамо однесе и уколико сам наредни Марко по којег долази. У сјећање на вјечно насмијаног дјечака и намргођеног пјесника Марка, као и у страхопоштовање логици смрти.
Марко Бачановић
Извор: Преокрет
