Врхунски спортисти су неминовно симболи и сигнали наше колективне свијести. Иконе, одрази, путокази.
Пише: наш стални дописник са Дивљег запада Милија Тодоровић (у улози Гарија Купера)
Kада је ријеч о тенису, деценију уназад, чека се кад ће и ко ће смијенити владавину велике тројке. И то се, по много чему судећи, збива у лику младог Шпанца Kарлоса Алкараза. Први на табели, освојио Вимблдон, и дјелује да му Ђоковиц (једини активни од три великана) не може ништа…
Али, то је тек један, мањи, дио приче.
Било је ту донедавно неких много јаких момака који су скидали скалп највећима, и то не једном.
Међутим, имали су проблема да се изборе сами са собом у тренуцима када је требало поновити успјех. Kонкретно, два освојена грен слема требало би поновити/умножити бар још десет пута да би дечко стао уз раме са највећима.
А у Торонту смо видјели нервозу, притисак, губитак контроле и губитак меча у раној фази турнира. Kо зна шта овог момка још чека. Има потенцијал за још прегршт побједа, али како смо видјели и за само-урушавање под притиском изазова и задатих циљева.
Није лако сустићи Новака, јер – није лако бити Новак.
До читања у сљедећем броју….
