Uprkos višemesečnim protestima svih struktura izraelske levice, uključujući i delove iz bezbednosnih službi, zakoni su u julu doneseni i vladajuća većina nema nameru da stane.
Uprkos višemesečnim protestima svih struktura izraelske levice, uključujući i delove iz bezbednosnih službi, zakoni su u julu doneseni i vladajuća većina nema nameru da stane. Ovo je ponovo otvorilo i veliki sukob Netanjahua i izraelske desnice sa američkom jevrejskom zajednicom, koja je upravo jedan od nosilaca levoliberalne agendeOd početka ove godine vesti iz Izraela obeležene su slikama masovnih demonstracija i konfuznim vestima o dubokoj podeli zemlje zbog navodnog pokušaja Netanjahua da „uvede diktaturu”.
Veliki broj zapadnih levoliberalnih medija i agencija, od kojih i naši mediji nažalost preuzimaju „vesti”, komentare a time i pogled na svet, uglavnom je izveštavao krajnje jednostrano sa ogromnim simpatijama za opoziciju i proteste, pokušavajući da motive za vladinu reformu svede na najbanalnije potrebe premijera i ministra pravde da sebe zaštite od procesa za korupciju. U pitanju je međutim jedan od najvažnijih sukoba i procesa u savremenom svetu, odnos između izvršne i zakonodavne vlasti s jedne strane i istinski razularenog kasacionog sudstva sa druge strane.
Radi se naime o problemu koji sam obrađivao u nekoliko poslednjih knjiga, sledeći istraživanja koja je još početkom devedesetih započeo čuveni američki sudija i pravni mislilac Robert Bork. On je još u to doba sa nekolicinom drugih pravnih doajena počeo da govori o „sudskoj diktaturi”, odnosno „američkoj bolesti” koja je krenula masovno da se širi po svetu. Sve do četrdesetih godina prošlog veka osim SAD samo je vrhovno sudstvo Norveške imalo mogućnost da bez previše obzira obara zakone donete u parlamentu i da široko tumači odredbe ustava i (ne)usklađenost zakona sa ustavom. Od tada je to pod uticajem američkih fondacija i stipendista iz drugih zemalja koji su se vraćali u svoje zemlje i širili tu novu ideologiju počelo da se širi kao požar izazivajući ogromne probleme u desetinama zemalja. Sudije su od aktera koji treba da primenjuju zakon postale samouvereni arbitri kompletnog političkog života, i pre svega sistema vrednosti na kome neko društvo počiva.
Sem u retkim slučajevima (Ustavni sud Poljske) tu svoju samoproglašenu moć koristili su jednostrano za promovisanje prilično radikalne levičarske agende, proterujući tradiciju i veru iza javnog prostora i obrazovnog života, a poslednjih decenija vodili su direktnu borbu protiv ideje porodice i društva. Vrhovni sud SAD je od pedesetih godina postao daleko moćnija i značajnija institucija u ovoj državi nego što su to Kongres pa čak i predsednici. Nizom jasno protivustavnih odluka, poput Ro protiv Vejda, koja je bila na snazi 49 godina, uvodili su nove prakse i nametali velikom broju država prakse i pravna rešenja protiv kojih je bila ogromna većina razumnih i odgovornih građana.
Uz američki upravo je po takvom ravnom nasilju postao čuven Vrhovni sud Izraela na čijem čelu je dugo bio jedan od lidera sadašnjih protesta sudija Aharon Barak. U vreme njegove vladavine ova institucija je proširila svoje ingerencije do neslućenih razmera, dajući sebi za pravo da svaku odluku Kneseta prosuđuje na osnovu sopstvenih kriterijuma „razumnosti”. U svojim odlukama i presudama ne samo da je direktno primenjivao i uvodio najrazličitije odluke međunarodnih sudova, pod čiju ingerenciju država Izrael nije pripadala (npr Evropskog suda za ljudska prava), nego se pozivao na odluke sudova u drugim zemljama. Sve to je direktno poništavalo volju i politiku demokratski izabranih predstavnika naroda. Time su Barak i sudije postali defakto samoproglašeni diktatori nad svim aspektima izraelskog života nad kojim su pokušali da dosegnu.
Ovo je uočeno kao ogroman problem i u nizu drugih zemalja pa su najpre Orban i Poljaci krenuli da suzbijaju moć svojih ustavnih i vrhovnih sudova. Naime bilo kakva reforma i odbrana države od globalnih korporacija i međunarodnih finansijskih predatora, kao i od antiporodičnih fanatika nije moguća dok se ne povrati suverenitet nad zakonima i normama sopstvene države. Jer narodne banke i vrhovni sudovi su zahvaljujući globalnoj konstelaciji i vladavini levoliberalne ideologije postali pod maskom navodne nezavisnosti zapravo deo globalnih sila i agenti uticaja nove vrlo štetne ideologije. Pokušaj Poljske da zaustavi ovaj proces i da uvede kontrolu nad ovakvim pretenzijama sudstva doveo je do spora sa Briselom i finansijskim kaznama koje već dugo trpi.
Netanjahu je krenuo u istom pravcu uvodeći niz ograničenja za primenu takozvanog načela razumnosti i za ograničenje vidova zakona na koje Vrhovni sud ima pravo da deluje. Uprkos višemesečnim protestima svih struktura izraelske levice, uključujući i delove iz bezbednosnih službi, zakoni su u julu doneseni i vladajuća većina nema nameru da stane. Ovo je ponovo otvorilo i veliki sukob Netanjahua i izraelske desnice sa američkom jevrejskom zajednicom, koja je upravo jedan od nosilaca levoliberalne agende. Na primer, sve velike big tek izraelske korporacije, koje su u bliskoj vezi sa svojim američko-jevrejskim saradnicima sa kojima dele istu hipstersku ideologiju, aktivno učestvuju u protestima.
Netanjahu je brutalno odbacio Bajdenov poziv da zaustavi ovaj reformski paket, pri čemu Bajdenova administracija iz sasvim drugih motiva takođe otvara front prema američkom Vrhovnom sudu, čijim (konzervativnim) sastavom i odlukama nije zadovoljna. Upravo su levičari ovakvom zloupotrebom univerzalno podrili nekadašnje poverenje u sudove kao nezavisna objektivna tela. Posledica je opšta politizacija svega i vraćanje na načela čiste političke sile.
Miša Đurković, Naučni savetnik, Institut za Evropske studije
Izvor: politika.rs
