Bez uviđanja da rat u Ukrajini ima svoje istorijske uzroke koji počivaju u prvobitnom uređenju komunističkih federacija i ekonomskom neuspehu komunističkog modela razvoja, teško ćemo moći da razumemo ovaj sukob, kao i one koji tek slede.
Prva i najpopularnija teorija o sukobu u Ukrajini je ona koja ga tumači kao rat između demokratije i autokratije. Ona polazi od premise da Rusiju vodi diktator, a da je na čelu Ukrajine demokratski izabran predsednik. Taj pristup, međutim, zanemaruje nekoliko činjenica, uključujući i to da je smena vlasti u Ukrajini koja se dogodila 2004. godine bila posledica društvene pobune protiv nepoštenih izbora, dok je prevrat u 2014. godine bio puč protiv legitimno izabrane vlasti.
Štaviše, Ukrajina je pre rata, pa čak i pre 2014, bila najneuspešnija država bivšeg Sovjetskog Saveza. Ne samo da je stepen korupcije u zemlji bio ekstremno visok, parlament u velikoj meri disfunkcionalan, razni oligarsi bili bahati i van kontrole, uključujući i onog koji je doveo Zelenskog na vlast, već je i ekonomski učinak Ukrajine bio verovatno najgori među svim bivšim republikama Sovjetskog Saveza.
Dok je 1990. godine BDP po glavi stanovnika Rusije i Ukrajine bio sličan, u predvečerje ruskog napada na Ukrajinu, BDP Rusije po glavi stanovnika bio je više nego dvostruko veći od ukrajinskog. Tumačenje da u očima Rusa Ukrajina predstavlja, ili da je predstavljala, poželjnu alternativu ruskoj autokratiji opovrgavaju činjenice: stanovništvo se kretalo u „pogrešnom“ pravcu: Ukrajinci su išli u Rusiju i radili tamo zato što je plata bila trostruko veća nego u Ukrajini, a nisu Rusi išli u Ukrajinu.
Ova naivna teorija ne uzima u obzir ni činjenicu da su se svi konflikti na postkomunističkom prostoru odigravali u bivšim saveznim državama oko granica povučenih na osnovu etničke pripadnosti. Jedanaest od tih dvanaest konflikata bili su starinski sukobi oko kontrole nad nekom teritorijom. Nisu imali nikakve veze s demokratijom i autokratijom. Ova naivna teorija takođe zanemaruje da nisu sve autokratske države uredno svrstane na istu stranu: za svaku Belorusiju na strani Rusije postoji po jedan podjednako autokratski Azerbejdžan na strani Ukrajine.
Ova naivna teorija popularna je pre svega zbog svoje jednostavnosti. Ne zahteva nikakvo poznavanje ruske, a ni ukrajinske istorije, ne zahteva nikakvo znanje o komunizmu niti nikakvo tumačenje (niti poznavanje) razloga za raspad komunističkih federacija. To je teorija zasnovana na neznanju i podržavana neznanjem. Kao drugo, takva naivna teorija više odgovara interesima ratobornih liberalnih i desničarskih krugova, koji trenutni sukob vide kao prethodnicu mnogo većeg konflikta koji se krčka između SAD i Kine. Taj konflikt postaje mnogo prihvatljiviji ako se tumači kao sukob vrednosti, a ne kao sukob oko geopolitičkog prvenstva.
Ruski imperijalizam
Drugo objašnjenje aktuelnog konflikta zauzima stanovište da je rat posledica ruskog imperijalizma. Prema toj teoriji, Putinov režim je naslednik carskog režima koji je nastojao da potčini i kontroliše oblasti oko Rusije, od Rumunije (Moldavije) do Poljske, baltičkih država i Finske. Tu teoriju u velikoj meri podržavaju izjave koje je sam Putin davao pre početka rata u pokušaju da ga opravda. Rusija je, prema Putinu, prošla kroz „vek izdaje“, u kojem su njene istorijske teritorije (uključujući Novorusiju, koju je osvojila Katarina Velika, a koju Putin danas otvoreno pokušava da povrati) rasparčali komunisti.
Putin zato najpre napada Lenjina što je Ukrajini dao Donbas, Staljina jer je Ukrajini dao istočnu Poljsku, a Hruščova zato što je Krim iz Rusije prebacio u Ukrajinu. Implikacija na koju nacionalistički velikoruski autori ukazuju jeste ta da je komunistički režim bio antiruska „zavera“, i da je naširoko rasipao ruske istorijske teritorije i poklanjao ih drugim nacijama kako bi ublažio njihovo osećanje nezadovoljstva zbog velikoruskog šovinizma.
Ova teorija tako na zanimljiv način ujedinjuje one koji tvrde da je ruski imperijalizam na neki način urođen ruskoj psihi i Putinove propagandiste. Teorija ima nekakvo uporište u stvarnosti, ali njen problem je u tome što se ne osvrće na poreklo trenutnog talasa ruskog nacionalizma i imperijalizma. Ona možda objašnjava ruski nacionalizam devetnaestog veka, ali ne i ruski nacionalizam danas, čiji se nastanak može mnogo verodostojnije objasniti događajima nakon 1917. Prelazimo na njih.
Demokratski narativ
Treće gledište na poreklo ovog konflikta odnosi se na korene sadašnjeg nacionalizma. Ono polazi od događaja iz perioda 1989-1992, koji su doveli do pada komunizma. Krahu komunizma nisu kumovale demokratske revolucije, kako se često tvrdi u popularnom zapadnom narativu. To su zapravo bile revolucije nacionalnog oslobođenja od indirektne vlasti Sovjetskog Saveza. One su poprimile naizgled demokratski oblik zbog široke saglasnosti oko nacionalnog samoopredeljenja u velikom delu stanovništva 1989. godine.
Nacionalizam i demokratija tako su bili spojeni da ih je bilo teško razlikovati. Ovo je naročito bio slučaj u etnički homogenim zemljama kao što su Mađarska ili Poljska: nacionalizam i demokratija označavali su istu stvar, i jasno je da su i domaći revolucionari i zapadni posmatrači radije naglašavali ono drugo, a umanjivali ono prvo (nacionalizam). To dvoje možemo razdvojiti ako pogledamo šta se dešavalo u multietničkim federacijama.
Nijedna teorija koja vidi demokratiju kao zvezdu vodilju revolucija iz 1989. godine, ne može da objasni zašto su se sve komunističke višenacionalne federacije raspale. Jer da je demokratija bila glavna briga revolucionara, ne bi bilo razloga da se takve federacije raspadnu nakon što postanu demokratske. Štaviše, raspad nema nikakvog smisla u okviru šireg liberalnog narativa koji multikulturalnost, uz demokratiju (ili čak kao deo demokratije), smatra nečim poželjnim.
Da su demokratija i multikulturalizam bile vodeće sile revolucija iz 1989. godine, onda su federacije kao Sovjetski Savez, Čehoslovačka i Jugoslavija trebalo da opstanu. Činjenica da nisu, jasno ukazuje da su glavni pokretači ovih revolucija bili nacionalizam i samoopredeljenje.
Dalje, kao što sam već pomenuo, teorija o demokratskoj prirodi revolucija iz 1989. godine ne može da objasni zašto su se svi ratovi i sukobi odigrali u raspadnutim komunističkim federacijama, i zašto su jedanaest od tih dvanaest konflikata, uključujući i trenutni rat u Ukrajini, bili etnički sporovi oko granica. Takvi konflikti nemaju nikakve veze s načinom unutrašnjeg uređenja ili vladom, ali imaju mnogo veze sa osvajanjem teritorije, nacionalizmom i željom manjina koje su se zatekle u „pogrešnim“ državama da imaju svoju državu ili se pridruže susednoj. Ove elementarne činjenice se skoro nikada ne spominju u mejnstrim medijima. Za to postoji valjan razlog: one se suprotstavljaju pojednostavljujućem „demokratskom narativu“.
Jugoslovenski model
Četvrta teorija pozajmljuje polaznu tačku treće teorije, ali ide korak dalje. Postavlja ključno pitanje, koje zapostavljaju sve ostale teorije: odakle je došao nacionalizam koji je doveo do raspada višenacionalnih federacija? Odgovor se mora potražiti u ustavnom poretku komunističkih federacija i u ekonomiji. Kao što je dobro poznato, komunisti nisu pokušavali da reše samo ekonomske probleme povezane sa kapitalizmom već i etnički problem koji Evropu muči vekovima. Uopšteno rečeno, oni su sledili su pristup austro-marksista koji je evoluirao od zalaganja za ličnu autonomiju do favorizovanja principa nacionalnog samoopredeljenja. Zbog toga je Sovjetski Savez i stvoren kao federacija etnički zasnovanih država. Sovjetski Savez je trebalo da prevaziđe nacionalni problem tako što bi svakoj etničkoj grupi dao njihovu republiku, kao svoju domovinu.
U tom pogledu je Sovjetski Savez dao nacrt za buduću globalnu federalnu državu koja bi takođe bila sastavljena od nacionalno zasnovanih država, a koje bi ispunjavale dve funkcije: obezbeđivanje nacionalne bezbednosti svojim članicama i brz ekonomski razvoj zahvaljujući ukidanju kapitalizma. Sličan pristup usvojile su još dve etničke federacije: Čehoslovačka i Jugoslavija. Takav prilaz je i te kako imao smisla na papiru, i verovatno bi rešio etnički problem da je komunizam ispunio svoje obećanje brzog ekonomskog rasta.
Razlog zašto komunističke federacije nisu uspele da reše etnički problem postao je mnogo očigledniji 1970-ih. Razlog je načelno bio u neuspehu da se na ekonomskom planu uhvati korak s razvijenim Zapadom. Kako je taj neuspeh postajao sve očigledniji, u uslovima jednopartijskog sistema jedini legitimitet za koji su različite komunističke partijske elite mogle da se uhvate bio je da se predstavljaju kao zastupnici nacionalnih interesa svojih republika. Bez tržišnih odnosa, sa arbitrarnim cenama, svaka republika je mogla da tvrdi da je neka druga eksploatiše. Republičke elite hvatale su se za to kako bi postale popularnije kod kuće (u svojim republikama) i na taj način, u nedostatku izbora, sticale legitimitet.
Pomoglo im je to što su se republičke političke strukture smatrale legitimnim unutar jednopartijske države. Republičke elite stoga nisu morale da izađu izvan postojećeg političkog sistema (što bi ih učinilo odgovornim za represiju) da bi ogrnule plašt legitimiteta i podrške naroda.
Ono što je ironično jeste to da, kada ove republičke strukture ne bi postojale, to jest kada bi multinacionalne države bile jednostavne unitarističke države, onda lokalne komunističke elite ne bi imale alate niti političku osnovu sa koje bi izazivale druge elite predstavljajući sebe kao branioce nacionalnih interesa. Time su, međutim, postavili osnovu za širenje i prihvatanje nacionalističkih ideologija koje su te države na kraju razbile.
Ideološka konjuktura
Stoga je za bolje razumevanje aktuelnog rata u Ukrajini važno da se vratimo u istoriju. Ono što danas posmatramo posledica je dva faktora: prvo, neuspešnog ekonomskog razvoja bivših komunističkih zemalja, i drugo, strukturnim političkim uređenjem koje je omogućilo republičkim elitama da prikriju ekonomski neuspeh odbranom nacionalističkih interesa. Ovo drugo je bilo lako rešenje, i bilo je dozvoljeno načinom na koji je režim bio organizovan. Ako bi se neko zalagao za povratak kapitalizmu, vrlo verovatno bi bio otpušten s posla ili poslat u zatvor. Ali ako bi neko tvrdio da je njegova republika nejednako tretirana, verovatno bi se popeo uz lestvicu moći.
Legitimacija nacionalnog interesa kao takvog omogućila je potom legitimaciju nacionalističkih ideologija, i na kraju želju za nacionalnom nezavisnošću, kao i talas nacionalizma koji je podstakao i pratio revolucije 1989. godine. Pokretačka snaga ovih revolucija bila je ista i u etnički homogenim i u etnički heterogenim zemljama: nacionalizam. Ali u prvoj grupi zemalja, nacionalizam se spojio s demokratijom, dok je u drugoj, zbog nerazrešenih teritorijalnih pitanja, doveo do rata.
Rusiji je bio potreban duži vremenski period da zauzme snažno nacionalističko stanovište, a njena reakcija se može smatrati zakasnelom. Ali zbog svoje veličine, velike populacije i ogromne vojske, ona predstavlja mnogo veću pretnju miru kada nacionalizam prevlada. Jer je očigledno da mala država sa istom nacionalističkom ideologijom predstavlja mnogo manju pretnju po svetski mir od države koja poseduje 6.000 nuklearnih raketa. Bez uviđanja da trenutni konflikt ima svoje istorijske uzroke koji počivaju u prvobitnom uređenju komunističkih federacija i ekonomskom neuspehu komunističkog modela razvoja, teško ćemo moći da razumemo ovaj sukob, kao i sve druge nerazrešene sukobe, a verovatno i one koji tek slede.
Branko Milanović
Izvor: RTS OKO
