Тридесет километара од Трга Републике у Београду, од самог центра дакле, на рубу града у панонској равници, настале су Бусије – насеље које су изградили протјерани одавде. Насеље није статистичка фуснота: пет хиљада људи живи ту
Неки хисторијски и друштвени догађаји мијењају стварност и околности тако дубоко и радикално да је онда и много година након њих готово немогуће спознати праве размјере свега.
Катаклизма која је задесила овај народ у августу 1995. – такав је догађај. Чини се да све оно касније, оне „горке сузе после“, сви документи, написи, казивања и свједочанства, истраживања, судови, покушаји да се ствари објасне поштено и досљедно, ангажман оних најрјеђих, часних и одговорних, који су по сваку цијену ријешили да открију јавности истину, да покажу размјере катастрофе, открију чињенице о стравичним злочинима, да жртвама дају имена и лица, да на линији основне етичности укажу на зло које се ничим не може правдати, сав новинарски и рад интелектуалаца, уосталом све оно што говоримо једни другима кад тема дође – а она је заправо трајно присутна као рупа на души – све се то највећим дијелом доима као израз наше опће и трајне конфузије над нечим што се тешко може спознати и прихватити, колико год времена прошло. Изгубљена биолошка есенција, број људи који је остао мањи чак од онога након најстрашнијег периода 1941.-45., искорјењивање гдје се успркос свему трајало стољећима, без могућности да се ствари поправе (осим ако се догоди неко чудо, хисторијска контингенција каква још није виђена), идеолошки и политички фет акомпли који по цинизму нема прецедента, све су то чињенице једне аутентичне трагедије која прелази могућност наше колективне и индивидуалне спознаје у тоталу. На то тек долазе личне, појединачне судбине и њихове приче као ђелићи једне велике слике који као метафоре спајају све у један план готово апсолутног удеса.
Парадоксално, само тако, кроз фрагменте, кроз метафору, заобилазно дакле – другим ријечима кроз језик и културно посредовање – као да је могуће на моменте разумјети на најдубљој разни, изван рационалнога, што се догодило. И у неком најдаљем хоризонту наћи евентуално потенцијал да се жртва макар ђеломично надвлада и да се свему покуша дати наговјештај смисла.
Крајишки Срби који су тога инферналног љета успјели извући живу главу из ужаса што се овђе сваке године обиљежава као „празник“ (!), и некако се у оним очајним, нељудским колонама као озрцаљеним ранијим колонама најближег народа четири године раније, докопали су се матице, земље с којом су прије тога, у физичком смислу – симболички је нешто друго – имали мало или ништа. Након првог освјешћивања, по линији голог преживљавања или властитог витализма у таквој сломљености запитали су се основно питање, по једној дубљој црти хисторијске ироније онако како се она слама на човјеку: „…а куда сад?“
Послије знамо: Америка, Канада, преко оцеана као и преци, или у земље западне Европе. Неки само преко нове државне, некад унутарње федералне границе, зауставили су се у близини, у Републици Српској. Велики дио остао је у Србији. Њихов пут и тражење мјеста себи, тражење гдје и како да се живи у тој и таквој земљи, далеко од завичаја, те безбројне судбине и начини опстајања, и уз њих небројене ироније, забуне, неспоразуми, гдје се аутентично трагично и невољно комично понекад измјењују у два корака – све је то големо неисписано поглавље наше хисторије. А пошто ће се показати да је увјет опстанка поново и увијек била култура изнад свега, онда, метафорички, то је и неисписан роман наше културе, то су ненаписане „Сеобе“ – или „Анти-сеобе“ краја нашег двадесетог вијека. Фасцинантно је, „узгред“, да се, иначе по свему брза и агилна култура Србије, до данас готово није очитовала о томе: нити један једини важан србијански умјетник није кроз неко ђело тематизирао наш егзодус из августа деведесетпете. Онај косовски – то да, разумљиво. Овај пречански – не. Над њим је и данас тапија шутње. Могуће у пропорцији с дијелом властите неразјашњене хисторијске нелагоде.
Један изузетак прича је коју је испричао, не умјетник него новинар додуше, али на начин који оставља довољно импликација и отворених значења да граничи с умјетничким поступком. Стеван Костић из емисије „Око“ Радио-телевизије Србије направио је репортажу која на моменте као да ће се распасти од несвјесне симболике и импликација, од контрадикција и неочекиваности, од покушаја чувања најважнијега, властитих коријена и разлика, онога што би неосјетљиви фразетином назвали „идентитет“, али не онако како ће сада помислити већина. На мјесту неочекиваном суочавамо се с моментом гдје се развија запањујуће симболичко богатство културе у највишем смислу, као најважније, као закључак пун људскости и тражења смираја у племенитости наслијеђа. Све то надилази телевизијску репортажу. То је грађа и материјал за читав умјетнички циклус.
Као почетну точку Костић узима давни текст тада младог новинара Мирка Рудића – који је и сам једно од некадашње ђеце што су дошла из Хрватске у страшној колони 1995. – „Прича моје мајке“, текст који је не само страховито, аутентично, нефарбано свједочанство него и недовољно препознат, а врхунски написан, суптилан, стилски маестрално калибриран тамни драгуљ. Могуће отуд и Костићева репортажа почиње податком у сугестивном контрасту: тридесет километара од Трга Републике у Београду, од самог центра дакле, на рубу града у панонској равници, настале су Бусије – насеље које су изградили протјерани одавде. Насеље није статистичка фуснота: пет хиљада људи живи ту. До прије коју годину улице нису имале имена, као у оној пјесми наше невине младости и групе У2: звале су се „Прва“, „Друга“, „Шеста“, „Нова“ (!), „20“. А онда су им наши људи почели давати имена. И ту наступа обрат. Нема онога што би се очекивало. Нема реторике. Нема бусања у прса губитника. Догађа се нешто неочекивано у изборима, и ако човјек ишта зна о својој култури и хисторији, остаје затечен знаковима разума и љепоте – па макар дошли прекасно, макар на кривом мјесту, свему унаточ и уинат: улица Мирка Королије крижа се с улицом Буде Будисављевића, улица Јована Монастерлије додирује се с улицом Светозара (фон) Боројевића, улица Станка Опачића Ћанице мири се с улицом Адама Прибићевића, а улица Далматинског Косова била би само тужан реторички захват да у Бусијама с њоме није и улица Симеона Кончаревића – једино у комбинацији с тим именом разумјет ће се иронија и интелигенција даваоца имена, у њиховој тужној правди и памети.
Нађи, читаоче, та имена ако их не знаш и сазнај о њима. Погледај им биографије и размисли зашто свијест о именима улица у Бусијама удара још јаче и потресније. Зашто бистрина, савјест и љепота уздижу, посрамљују и растужују тако јако. Сваке године сваког августа све јаче.
Ђорђе Матић
Извор: П-Портал
