Човек мрачног доба верује да свет може бити само онакав какав га он види, да се једноставно мора живети онако како живи он. Он је роб нужности и „реалности“. Ипак, нису сви људи који живе у мрачном добу људи мрачног доба
Мрачно доба се односи на опадајућу, залазећу фазу одређеног историјско-цивилизацијског или космичког циклуса.
Његову земаљску манифестацију у највећој мери одликује превласт материјалних вредности и из ње произашао поремећај људских односа, који постају употребни.
Истина људима не осветљава пут и они све мање и све замућеније виде једни друге. Зато је то доба мрачно.
И у мрачном добу постоји култура и оно има своју културу. Она је усмерена ка мерљивим, углавном комерцијалним исходима и директној подршци потребама центара моћи, артикулишући њихове идеолошке и пропагандне поруке. Не подржава се култура усмерена на духовни развој човека и друштва.
У мрачном добу може постојати и култура која није култура мрачног доба. Она која подстиче повезаност човека са духовним светом и заједништво и солидарност међу људима. Али она је подземна и принуђена да се бори. Ипак, она постоји и њени протагонисти пре имају лик хероја него мудраца.
Када неко доба одредимо као мрачно, подразумевамо да је некада постојало светло доба. Ипак, то није извесно, јер одређено доба није названо мрачним у историјској него у утопијској или есхатолошкој перспективи – у односу према потенцијалном или есхатолошком стању света. У том смислу, мрачно доба може бити име за свет у стању палости. Ако светло доба не постоји у времену, постоји светлост, и њени носиоци се људи од духа, који охрабрују човека да одржава везу са смислом и обликује се у складу са њим, и друштво у томе да постане заједница сарадње и солидарности, односно љубави.
Ако је у мрачном добу култура која није култура тог доба подземна, она је то у социјалном и институционалном смислу, Као простор духа, она је светлосна и „надземна“, она се према свету односи као Берђајевљева „изврнута рукавица“, откривајући његове вредности и хијерархије као у основи инверзне. Људи мрачног доба се плаше светлосне културе и иако је прогоне или игноришу, подсвесно осећају да су угрожени заправо они.
Човек мрачног доба верује да свет може бити само онакав какав га он види, да се једноставно мора живети онако како живи он. Он је роб нужности и „реалности“. Ипак, нису сви људи који живе у мрачном добу људи мрачног доба.
И у мрачном добу користи се светлосна симболика. Али она слави овоземаљску власт, економску моћ и употребно знање. Она фасцинира, заводи и прети, а не испуњава, не надахњује и не теши.
Хајнер Милер пише да „култура настаје искључиво из губитка и из пораза. Тако се ствара култура. Победници никад нису стварали културу.“. Ово је шанса за културу, која је поражена у мрачном добу. Културу која је стваралаштво и живот, а не само маска и копија, јер овој другој је у мрачним временима сасвим добро.
Мрачно доба је оно у ком се нема куд побећи. Јер је све ту и све је исто. Зато се може једино сакрити или се борити. Господари мрачног доба зато желе контролом да онемогуће скривање, а манипулацијом и обманом обесмисле борбу.
Хана Арент је писала о мрачним временима. Мрачна времена и мрачно доба нису исто. Мрачна времена су периоди великих криза, после којих се ствари могу вратити у релативну равнотежу, до тада уобичајен поредак и ток. Мрачно доба је крај једног циклуса, сумрак једног света, можда име за палост саму, и излазак из њега може бити само темељан, свеобухватан, преображавајући. Изласком из мрачних времена свет у основи остаје исти, изласком из мрачног доба он се мења – то више не може бити исти свет.
Излазак из мрачног доба могућ је само као излазак из Египта, оно „посредје тебе, Египте“. Прави излазак из мрачног доба је излазак из цикличности, или није излазак уопште, већ само нова фаза палости, нови степеник у паду, како год нам у том тренутку изгледао. Нису сва врата на којима је неко написао „егзит“, она права. Постоје многе обмане у овом свету, а најгоре су оне које нуде лажне излазе.
У мрачном добу није подржана идеја о јединству и целовитости знања, односно јединству између науке, философије, уметности и религије. Ипак постоји жеђ за искуством јединства и целовитости и она се најчешће испољава кроз магијско и окултно.
У мрачном добу наука постаје догматична, философија релативистичка, уметност декоративна или целебрална, религија формалистичка и сентиментална. Ради се заправо о неосвешћеном уверењу да је чулима могуће досегнути јединство и целовитост света. Окултно и магијско су само привидан покушај превазилажења чулног искуства, а заправо представљају његову хипертрофију.
Одломак из рукописа
Владимир Коларић
Извор: Речник мрачног доба/Stella polare
