„Седми печат“ Ингмара Бергмана није филм о средњем вијеку, већ апел за проналажењем смисла живота увијен у повијесни филм.
Мјесец јул заокружује животни пут најславнијег шведског редатеља и сценариста, Ингмара Бергмана (1918.-2007.), чији се рођендан, ове године 105. по реду, обиљежава 14. јула, а годишњица смрти два тједна касније, 30. јула. Игра судбине хтјела је да, поред седмог мјесеца, бројка седам одреди живот Ингмара Бергмана и преко назива његовог свакако најпознатијег и вјеројатно најинтригантнијег филма – „Седми печат“ из 1957. године. Управо кроз призму радње и поруке „Седмог печата“ могуће је на најбољи начин истакнути снагу и актуалност коју Бергманова филмска поетика може имати и за сувремене гледатеље. Бројне култне сцене произишле из овог филма, примарно она у којој витез на обали мора игра шах са Смрћу, великом броју људи диљем свијета представљају прву, врло сликовиту асоцијацију на Бергмана, на скандинавску кинематографију, али и на повијесну епоху средњег вијека у коју је смјештена радња „Седмог печата“. Средњовјековна кулиса несумњиво јест оно што ће код већине гледатеља изазвати привлачност и интригантност код овог филма, стављајући их најприје у привидну позицију објективног, временски и културолошки дистанцираног проматрача, но ипак би било посве погрешно сврстати „Седми печат“ у категорију повијесних филмова.
Бергманов средњи вијек, као временски и просторно не до краја дефиниран одсјечак с ленте времена, уствари има тек функцију естетске варке, редатељевог трика за придобивање позорности публике. И уистину, када би се међу случајним пролазницима провела анкета чији би циљ био набројати асоцијације на појам средњи вијек, посве је сигурно да би се сваки одговор могао пронаћи у Бергмановом „Седмом печату“ – прогони вјештица, куга, крижарски ратови, флагеланти, витезови, дворске луде, трубадури, мртвачки плес, осамљени дворци, зачаране шуме и цитати из Библије.
Из позиције повјесничара, оваквој би се хомогенизираној накупини асоцијација преточених у филм могло приговорити на заиста пуно разина, од чињеница да се крижарски ратови и куга, иако обоје припадају средњем вијеку, у повијести никад нису одвијали истодобно, па до податка да су спаљивања вјештица, успркос устаљеном стереотипу, отпочела тек у раздобљу које хисториографија препознаје као рани нови вијек; но нечије инзистирање на фактографској прецизности у овом је случају потребно посве одбацити као доказ потпуног неразумијевања сврхе овог филма.
Разлог за то је јасан: „Седми печат“, понављамо, није филм о средњем вијеку, већ апел за проналажењем смисла живота увијен у повијесни филм, отприлике на онај начин на који фармацеутске твртке производе пилуле – љековити састојак у средини увијек је горак, па се око њега стави слатка овојница како би га се лакше могло прогутати. Сценографија средњовјековља и аудио-визуални елементи мистике тако уствари служе за лакше довођење гледатеља у расположење погодно за постављање базичних особних филозофских питања пред којима би сваки човјек бар понекад требао застати: „Што је живот?“, „Што је љубав?“, „Има ли Бога?“ и – најважније – „Што је смрт?“.
Дијелови радње који се могу односити искључиво на средњи вијек тако углавном остају наглашено хумористични, односно гротескни (представа циркуске дружине, вјерска процесија, тучњава у крчми), а они уистину озбиљни дијелови радње увијек се могу схватити као временски универзални (примарно дијалози између витеза и Смрти). Исто су тако и главни ликови својим ставовима и акцијама изнимно сувремени, точније свевремени, као да одражавају основне психолошке типове темперамената – меланколика (витез), сангвиника (путујући глумац), колерика (штитоноша) и флегматика (Смрт).
Порука која се на овај начин жели одаслати јест да је смрт и данас свуда око нас, само што смо је у конзумеристичком друштву престали бити свјесни. Из тог је разлога Бергману за радњу био потребан средњи вијек као парадигматско вријеме у којем за гледатеље неће бити чудно видјети наоко неустрашивог човјека у напону снаге, витеза-крижара, како проводи дане разбијајући главу о разлозима пролазности времена и живота, те о изгледу преласка у загробни живот. Просјечни гледатељ још једино средњи вијек може појмити као вријеме у којем је смрт била свеприсутна и увијек нагла, у којем је смрт харала изнимном брзином, па му је у таквим увјетима могуће прихватити да нетко пожели иступити пред њу и рећи јој „Чекај, стани мало да те нешто питам“. Дојам данашњег времена скроз је другачији успркос томе што, будући да нас на свијету има више него икад, око нас логички има и више смрти него икад.
Уљуљкан у своју свакодневицу, модеран човјек није свјестан властите смртности, заборавио је да је смрт нешто што се догађа и у његовој близини, нешто што се догађа и њему самом. Ријеч је, уствари, о великом потискивању страха због којег је изостао период припреме за смрт, припреме за пут на други свијет на трагу славне Монтењове изреке како је прави филозоф тек онај који је научио како умријети. Из тог нас разлога Бергман у „Седмом печату“ подсјећа на потребу за праводобно ступање у дијалог са смрћу, баш попут витеза Антониуса Блока који дословно гледа Смрти у очи, свјестан да од ње не може побјећи, али успркос томе са жељом да је схвати.
Из истог разлога лик Смрти код Бергмана није језив као у типским хорорима, нити је искарикиран као што је често случај у пучким лакрдијама. Смрт овђе једноставно постоји, она је чињеница, она је увијек ту негђе и једном ће доћи до сваког од нас без неке мистиком обавијене помпе. Управо су зато најмање језиви баш први и финални сусрет Бергмановог витеза са Смрћу, онај у којем започне партија шаха и онај након витезова губитка партије. Бергманов загробни живот нема тајни или барем не оставља могућност да његове тајне сазнамо за живота, макар и тик пред његов крај, али нам „Седми печат“ свеједно примарно поручује како је наум о откривању таквих тајни итекако добар смисао свачијег живота. Ово би се дјело зато можда најточније могло описати као филмска бајка или чак филмска басна (успркос томе што његови ликови нису животиње), са снажном и универзалном поруком исказаном у занимљивим метафорама. Стога се кинематографија Ингмара Бергмана, његовог „Седмог печата“, али и других наслова, итекако мора уврстити у безвременске филмске класике и пописе за гледање свим генерацијама.*
Леон Ћеванић
Извор: П Портал
