Постоји један вид сатанизације не само руководства Русије, већ и свега руског. Врши се ревизија историје, у којој учествују и академски кругови
Станфорд, Калифорнија – Рат у Украјини дуго траје и у Америци није више вест с првих страна. Грађане више заокупљају домаће теме, цене кредита, камате, на пример, или процене кретања на тржишту некретнина. Афера „Бајден”, на правном терену и у Конгресу. Наравно, постоје различити погледи на значај рата у Украјини за националне интересе САД, каже историчар и политиколог др Миле Бјелајац, научни саветник и предавач на универзитетима, који је и ове године у посети Архиву Хуверовог института на Универзитету Станфорд, где наставља своја истраживања.
На основу садашње и ранијих посета САД, која су ваша запажања о унутрашњој политичкој ситуацији у Америци?
Ако се прате политичка догађања, види се све оштрија подељеност како се приближава председничка изборна кампања. Посебно је у центру афера „Бајден”. Пораст цена и инфлација су приметни, јавни дуг који је сервисиран продајом државних обвезница постаје Ахилова пета система. Ослобађање од тих обвезница од стране иностраних фактора и тражење алтернативе долару у трговини, доводе у питање позицију САД. Посета државне секретарке за финансије Џенет Јелен Кини и другим земљама Азије с циљем да их анимира за куповину нове серије јефтинијих обвезница државног дуга као да није дала резултате. Говори се о новој финансијској кризи, већој од оне из 2008, што и није нека новост.
Оно што је приметно, постоји прећуткивање у глобалним и доминантним медијима многих аспеката данашњих трендова, малобројни су водитељи или новинари типа Симора Херша и Такера Карлсона, али и других, који имају довољно храбрости да иступе и представе другу страну. Инсистирање на политичкој коректности у стилу либералног неоконзервативизма изазива реакције и у самом Конгресу и међу стручњацима, академским светом. Поменимо само професора Џефрија Сакса. Од миљеника медија из деведесетих година прошлог века „пресељен” је у подкасте и мање гледане програме. Лично ме брину сазнања да на некада либералним универзитетима западне обале данас превладава или се захтева „политичка коректност”. У моди су пожељни тинк-тенкови заклоњени звучним именима с познатих универзитета. Тај дух се огледа на полицама нових издања из области историје и политичких наука. Или је ревизија, или је пожељна коректност.
Како вам из ове америчке перспективе изгледа рат у Украјини и позиција САД у том сукобу?
С врха се поручује да ће Украјина бити подржана докле год буде требало. Наличје те кампање свакако је и један вид сатанизације не само руководства Русије, већ и свега руског. Врши се ревизија историје, у којој учествују и академски кругови. Одавно је познато да геополитички интерес није гадљив на избор савезника, да поменем случај угошћавања припадника „Азова” на Универзитету Станфорд и појединих у Конгресу. Ту је био истакнут домаћин Френсис Фукујама, један од чланова познатих тинк-тенкова. Запажене су нешто раније биле промоције појединих публикација о руској историји, које би пре могле да се окарактеришу као ревизија историје. Познати професор Тимоти Снидер са Универзитета Јејл сковао је термин „русизам” као синоним за руски фашизам, који је по њему последњих година на сцени. Памтимо из времена југословенске кризе и ратова њему сличног Тимоти Гартон Еша или Ноела Малколма. Иста је то мантра. Да би теорије функционисале, склањају се у страну геополитика, економски интереси и слично, а широко примењује метода двојаких стандарда. Критичари који указују на двојаке стандарде и на дубоке корене политике која је изазвала рат „гурају се” на информативну маргину. Међу њима нису само научници и интелектуалци, ту су бивши амбасадори у Русији, директори ЦИА и министри одбране, државни секретари из разних периода.
Шта је ваше запажање – да ли се геополитика овде конституише и онда „извози” даље у свет?
Одавде су вероватно кренули пројекти униполарног света и доминације још деведесетих година 20. века, како можемо да читамо у доступној литератури. Северноатлантски савез је ту имао истакнуту функцију поред Међународног монетарног фонда, Светске банке и читавог низа парадржавних институција које су у свом називу садржавале одредницу „демократија”, „хуманитарно право” и томе слично. Овдашњи критичари НАТО-а истичу да су ови пројекти изазвали подозривост, а потом у светлу свих досадашњих искустава с рушењем непослушних режима, на крају и отпор таквом концепту међународних односа.
Како Америка види Европу данас?
У једној реченици, као инфериорнији фактор. И најближе чланице ЕУ добијају с времена на време оштра, практична упозорења. Сетимо се диверзије на „Северном току два”. Притисци да се издвајања за одбрану повећају иду још од 1999. године, а данас су само увећани. Нас свакако брине очита жеља да се цео Балкан стави под апсолутну контролу и да следи само једну политику.
У погледу српско-америчких односа, да ли сте уочили неке промене?
Да постоје притисци на Србију да испуни све геополитичке жеље једне стране, макар и на властиту штету, не треба подсећати. О томе се говори с највишег врха. Да ли постоје неки други односи иза сцене, није ми познато. Толико је примера двојаких стандарда кад је српски фактор у питању да је постало досадно понављати, што не значи да не би требало.
Судећи по општој процени, Косово је главни камен спотицања у односима Србије и САД. Има ли неких иновативних решења за тај проблем?
Није само Косово камен спотицања, ту је став према Републици Српској и њеном руководству. Ни 2004. ни ове године није било одлучног реаговања на етничко чишћење Срба с Косова. Албанци сигурно ништа не предузимају на своју руку, али свакако јесте у складу с њиховим потајним жељама. Србија и Срби свакако очекују да Америка преиспита своју досадашњу политику према државном интегритету Србије и њеним општим интересима. Тога од конференције у Братислави 2000. године још нема, а с друге стране, видимо да се спроводе тада зацртани принципи на штету Србије. Генерал Клајн је 1995. Србима Источне Славоније јавно поручио да ће бити интегрисани у Хрватску у догледно време, упркос њиховом искуству и жељама да изађу из њеног састава. Неки нови Клајн би то исто требало да поручи Албанцима. У Братислави је јавно било речено да је рат 1999. порушио међународно право, на шта данас многи подсећају поводом Украјине. Из свих активности на стварању и опремању косовских војних снага противно Резолуцији УН 1244 можемо само закључити да се не жели мир и сарадња на Балкану.
Из угла ваше посете Америци, имате ли сугестије за унапређење билатералних односа Србије и САД?
Нисам политичар, али као неко ко се, поред осталог, бави и српско-америчким односима кроз историју, могу да сведочим да је било много више узлазних трендова. Често се питам какве су то предрасуде или политичке потребе одвојиле САД од некадашњих њихових доследних савезника, не само из два рата, већ и дугих деценија мира. Речима уважене Норе Белоф, у обраћању некима од истакнутих политичких актера из деведесетих година прошлог века, „увек сам се борила против идеолошке лажи” и лако је препознам. Била је критичар тог обрата у то време. Била је и сведок кад су неки од највиших шефова служби показивали разумевање за страдање Срба и проверена сведочанства о томе, али уз коментар: „Да, знамо, али то неће променити ствари, карте су одавно подељене”. Моја генерација је васпитавана на вестерн филмовима у којима су нас подучавали да правда мора на крају да тријумфује. Очекујемо да се прошлост лоша за заједничке односе превазиђе, али се бојим да ће геополитика и даље бити снажнија од обичних људских жеља.
Овај интервју биће објављен у листу српске дијаспоре „Слово” у Канади
Извор: Бранко Микашиновић/politika.rs
