Модерна гусларска пјесма о судбини два црногорска јунака Пека Павловића – Николића и Јола Пилетића, почиње овим драматичним питањем и у наставку именује двојицу гордих одметника „сердар Јоле и војвода Пеко“.
Пише: наш стални дописник са Дивљег запада Милија Тодоровић (у улози Гарија Купера)
Наиме, њих двојица су својевремено ушли у конфликт са књазом Николом, и у знак протеста, а вјероватно и као посљедица господаревог притиска, напустили Црну Гору.
Пилетић се никад није вратио. Умро је у Нишу и тамо сахрањен. Пеко Павловић се вратио, али до своје смрти се више није политички ни друштвено ангажовао. Ето, толики је био одијум обојице према режиму Николе Петровића.
И то данас, мало ко помиње.
На другој страни, сви побуњеници против власти Kарађорђевића, који су, неки пуцали на војску и полицију, а неки избјегли из државе, вратили су се, писали Александру акт у коме траже помиловање, и добили, ко плату, ко пензију. Већина се политички и друштвено ангажовала. Нпр. Јован Пламенац је постао члан Пашићеве Радикалне странке, а Kрсто Зрнов Поповић је био кандидат на изборима за „предсједника цуцке општине“.
И сад, о Јолу и Пеку нико ни слова, а о божићним устаницима, као да су водили рат до истребљења „против Србије“, и као да су они и њихови саборци, побијени у неким логорима за Црногорце. Kао да су, у најмању руку, жртве неког геноцида, или неког сличног подухвата, који наравно, никад нико из Србије, није покренуо против Црногораца. Напротив.
До читања у сљедећем броју.