Postoji jedan vid satanizacije ne samo rukovodstva Rusije, već i svega ruskog. Vrši se revizija istorije, u kojoj učestvuju i akademski krugovi
Stanford, Kalifornija – Rat u Ukrajini dugo traje i u Americi nije više vest s prvih strana. Građane više zaokupljaju domaće teme, cene kredita, kamate, na primer, ili procene kretanja na tržištu nekretnina. Afera „Bajden”, na pravnom terenu i u Kongresu. Naravno, postoje različiti pogledi na značaj rata u Ukrajini za nacionalne interese SAD, kaže istoričar i politikolog dr Mile Bjelajac, naučni savetnik i predavač na univerzitetima, koji je i ove godine u poseti Arhivu Huverovog instituta na Univerzitetu Stanford, gde nastavlja svoja istraživanja.
Na osnovu sadašnje i ranijih poseta SAD, koja su vaša zapažanja o unutrašnjoj političkoj situaciji u Americi?
Ako se prate politička događanja, vidi se sve oštrija podeljenost kako se približava predsednička izborna kampanja. Posebno je u centru afera „Bajden”. Porast cena i inflacija su primetni, javni dug koji je servisiran prodajom državnih obveznica postaje Ahilova peta sistema. Oslobađanje od tih obveznica od strane inostranih faktora i traženje alternative dolaru u trgovini, dovode u pitanje poziciju SAD. Poseta državne sekretarke za finansije Dženet Jelen Kini i drugim zemljama Azije s ciljem da ih animira za kupovinu nove serije jeftinijih obveznica državnog duga kao da nije dala rezultate. Govori se o novoj finansijskoj krizi, većoj od one iz 2008, što i nije neka novost.
Ono što je primetno, postoji prećutkivanje u globalnim i dominantnim medijima mnogih aspekata današnjih trendova, malobrojni su voditelji ili novinari tipa Simora Herša i Takera Karlsona, ali i drugih, koji imaju dovoljno hrabrosti da istupe i predstave drugu stranu. Insistiranje na političkoj korektnosti u stilu liberalnog neokonzervativizma izaziva reakcije i u samom Kongresu i među stručnjacima, akademskim svetom. Pomenimo samo profesora Džefrija Saksa. Od miljenika medija iz devedesetih godina prošlog veka „preseljen” je u podkaste i manje gledane programe. Lično me brinu saznanja da na nekada liberalnim univerzitetima zapadne obale danas prevladava ili se zahteva „politička korektnost”. U modi su poželjni tink-tenkovi zaklonjeni zvučnim imenima s poznatih univerziteta. Taj duh se ogleda na policama novih izdanja iz oblasti istorije i političkih nauka. Ili je revizija, ili je poželjna korektnost.
Kako vam iz ove američke perspektive izgleda rat u Ukrajini i pozicija SAD u tom sukobu?
S vrha se poručuje da će Ukrajina biti podržana dokle god bude trebalo. Naličje te kampanje svakako je i jedan vid satanizacije ne samo rukovodstva Rusije, već i svega ruskog. Vrši se revizija istorije, u kojoj učestvuju i akademski krugovi. Odavno je poznato da geopolitički interes nije gadljiv na izbor saveznika, da pomenem slučaj ugošćavanja pripadnika „Azova” na Univerzitetu Stanford i pojedinih u Kongresu. Tu je bio istaknut domaćin Frensis Fukujama, jedan od članova poznatih tink-tenkova. Zapažene su nešto ranije bile promocije pojedinih publikacija o ruskoj istoriji, koje bi pre mogle da se okarakterišu kao revizija istorije. Poznati profesor Timoti Snider sa Univerziteta Jejl skovao je termin „rusizam” kao sinonim za ruski fašizam, koji je po njemu poslednjih godina na sceni. Pamtimo iz vremena jugoslovenske krize i ratova njemu sličnog Timoti Garton Eša ili Noela Malkolma. Ista je to mantra. Da bi teorije funkcionisale, sklanjaju se u stranu geopolitika, ekonomski interesi i slično, a široko primenjuje metoda dvojakih standarda. Kritičari koji ukazuju na dvojake standarde i na duboke korene politike koja je izazvala rat „guraju se” na informativnu marginu. Među njima nisu samo naučnici i intelektualci, tu su bivši ambasadori u Rusiji, direktori CIA i ministri odbrane, državni sekretari iz raznih perioda.
Šta je vaše zapažanje – da li se geopolitika ovde konstituiše i onda „izvozi” dalje u svet?
Odavde su verovatno krenuli projekti unipolarnog sveta i dominacije još devedesetih godina 20. veka, kako možemo da čitamo u dostupnoj literaturi. Severnoatlantski savez je tu imao istaknutu funkciju pored Međunarodnog monetarnog fonda, Svetske banke i čitavog niza paradržavnih institucija koje su u svom nazivu sadržavale odrednicu „demokratija”, „humanitarno pravo” i tome slično. Ovdašnji kritičari NATO-a ističu da su ovi projekti izazvali podozrivost, a potom u svetlu svih dosadašnjih iskustava s rušenjem neposlušnih režima, na kraju i otpor takvom konceptu međunarodnih odnosa.
Kako Amerika vidi Evropu danas?
U jednoj rečenici, kao inferiorniji faktor. I najbliže članice EU dobijaju s vremena na vreme oštra, praktična upozorenja. Setimo se diverzije na „Severnom toku dva”. Pritisci da se izdvajanja za odbranu povećaju idu još od 1999. godine, a danas su samo uvećani. Nas svakako brine očita želja da se ceo Balkan stavi pod apsolutnu kontrolu i da sledi samo jednu politiku.
U pogledu srpsko-američkih odnosa, da li ste uočili neke promene?
Da postoje pritisci na Srbiju da ispuni sve geopolitičke želje jedne strane, makar i na vlastitu štetu, ne treba podsećati. O tome se govori s najvišeg vrha. Da li postoje neki drugi odnosi iza scene, nije mi poznato. Toliko je primera dvojakih standarda kad je srpski faktor u pitanju da je postalo dosadno ponavljati, što ne znači da ne bi trebalo.
Sudeći po opštoj proceni, Kosovo je glavni kamen spoticanja u odnosima Srbije i SAD. Ima li nekih inovativnih rešenja za taj problem?
Nije samo Kosovo kamen spoticanja, tu je stav prema Republici Srpskoj i njenom rukovodstvu. Ni 2004. ni ove godine nije bilo odlučnog reagovanja na etničko čišćenje Srba s Kosova. Albanci sigurno ništa ne preduzimaju na svoju ruku, ali svakako jeste u skladu s njihovim potajnim željama. Srbija i Srbi svakako očekuju da Amerika preispita svoju dosadašnju politiku prema državnom integritetu Srbije i njenim opštim interesima. Toga od konferencije u Bratislavi 2000. godine još nema, a s druge strane, vidimo da se sprovode tada zacrtani principi na štetu Srbije. General Klajn je 1995. Srbima Istočne Slavonije javno poručio da će biti integrisani u Hrvatsku u dogledno vreme, uprkos njihovom iskustvu i željama da izađu iz njenog sastava. Neki novi Klajn bi to isto trebalo da poruči Albancima. U Bratislavi je javno bilo rečeno da je rat 1999. porušio međunarodno pravo, na šta danas mnogi podsećaju povodom Ukrajine. Iz svih aktivnosti na stvaranju i opremanju kosovskih vojnih snaga protivno Rezoluciji UN 1244 možemo samo zaključiti da se ne želi mir i saradnja na Balkanu.
Iz ugla vaše posete Americi, imate li sugestije za unapređenje bilateralnih odnosa Srbije i SAD?
Nisam političar, ali kao neko ko se, pored ostalog, bavi i srpsko-američkim odnosima kroz istoriju, mogu da svedočim da je bilo mnogo više uzlaznih trendova. Često se pitam kakve su to predrasude ili političke potrebe odvojile SAD od nekadašnjih njihovih doslednih saveznika, ne samo iz dva rata, već i dugih decenija mira. Rečima uvažene Nore Belof, u obraćanju nekima od istaknutih političkih aktera iz devedesetih godina prošlog veka, „uvek sam se borila protiv ideološke laži” i lako je prepoznam. Bila je kritičar tog obrata u to vreme. Bila je i svedok kad su neki od najviših šefova službi pokazivali razumevanje za stradanje Srba i proverena svedočanstva o tome, ali uz komentar: „Da, znamo, ali to neće promeniti stvari, karte su odavno podeljene”. Moja generacija je vaspitavana na vestern filmovima u kojima su nas podučavali da pravda mora na kraju da trijumfuje. Očekujemo da se prošlost loša za zajedničke odnose prevaziđe, ali se bojim da će geopolitika i dalje biti snažnija od običnih ljudskih želja.
Ovaj intervju biće objavljen u listu srpske dijaspore „Slovo” u Kanadi
Izvor: Branko Mikašinović/politika.rs
