Не знам како паметно и законски да се борим против овог ЛГБТ налета родних равнопрасвности и сензитивности? И како да изразим гађење и грађански отпор против амбиције да ми се наметне обавеза да се једној погубљеној и дезорјентисаној особи обраћам са „ви“? Али не из поштовања или бонтона већ из наметнуте ми његове/њене пројекције да он није он, него „они“. Има их бар двоје. Различитог су пола, а нијесу у браку.
Пише: наш стални дописник са Дивљег запада Милија Тодоровић (у улози Гарија Купера)
И дом се тако патим и смишљам аргументе артикулације здраворазумског и природног отпора, угледам, ових дана, на спортским каналима, кадрове Свјетског првенства у фудбалу за жене!
И одједном ми сину! Тај „спорт“ може имати пројектовану и осмишљену медијску заступљеност као Меси, М՚Бапе и дружина. Може се промовисати од стране политичких и економских центара моћи као да је у питању прави фудбал. Могу се организовати првенства свјетска и европска… Али, то никад неће бити гледано. То никад нико неће сматрати фудбалом. И то никад неће бити у рангу женске одбојке, атлетике или ритмичке гимнастике који одувјек јесу спортске вјештине које емитују женственост и плијене естетиком и грациозношћу. Не. Женски фудбал имаће судбину женског бокса. Инцидентна и маргинална дјеатност, чија ће публика бити дио најближе родбине и ексцентрици разних фела.
Родна равноправност је могућа на нивоу универзалног поштовања једнаких права свих људских бића. Али оних и оваквих права која ће им омогућити да буду оно што јесу, а не оно што нијесу нити икада треба да буду.
Жене фудбалерке? Мушкарци синхрони пливачи? Може, али то вам нико неће гледати. Не из мржње или ината, него из чистих природних нагона и друштвених потреба, чија су упражњавања ваљда загарантована неким људским слободама?
До читања у сљедећем броју.
