Iz Surčina je. Po svom čuvenom imenjaku dobio je ime Ljubiša.
Čim je ušao u našu kuću meni je odmah bilo sve jasno.
Nije on nikakav kućni ljubimac, niti to ima nameru da bude. Svi troje ćemo biti njegovi kućni ljubimci.
Takvog mačka u Bloku nema.
Odgovoran je za smrt četiri senice, pet vrabaca i jednog goluba koji su se usudili da slete na našu terasu.
Ujutru nalazimo gomilu perja po stanu i tražimo leš, jer ih on samo udavi, a onda se satima igra sa mrtvim pticama.
Istina, uništava i skakavce, one zelene velike, koji ponekad zalutaju.
Mene ignoriše od prvog dana, jer zna da je gazda u kući žena.
Kod nje je hrana, ona mu čisti pesak i daje vodu.
Njoj se umiljava, ova ulizica mačja.
Meni redovno obori upaljač sa stola i igra se sa njim dok ga ne odgura pod trosed. Kad pomerimo trosed nađemo po tri upaljača.
Žena radi težak posao. Ona je defektolog i radi sa bolesnom decom.
Pola sata pošto se vrati sa posla je guja prisojkinja. Samo sikće.
Tako je bilo dok se u naš život i stan nije uselio mačak surčinac Ljubiša.
Ta mačja ulizica čeka je sad ispred vrata, tačno zna kad izlazi iz autobusa i baca joj se u krilo.
Ona mu tepa: Maki, Maki, jesi li to čekao mamu, i nosi ga u fotelju.
Mazi ga pola sata i sve negativne energije koje je donela sa posla nestane.
Opet je normalna i dobra. Mama je imenica od glagola raditi.
Sprema ručak, čisti, smeje se …istina retko.
Ali ko se voli, taj se bije.
Mene nikad nije ujeo ali je nju nezadovoljan količinom pružene pažnje tako ujeo da je morala da primi tetanus.
Ćerki dopusti ponekad da ga pomazi, ali zato na mene samo frkće.
Došlo je leto. Bojana otišla kod ostarelog oca, a Ljubiša i ja sami u stanu.
Svakoga jutra zove Bojana.
„Jesi li mu dao da jede?“
„Jesam.“
„Jesi li mu očistio pesak?“
„Naravno, do poslednjeg govanceta.“
„Tako i treba, znaš da mačke vole čisto.“
„Kako ne bih znao.“
„Jesi li pustio vodu da kapa u kadu, tamo voli da pije vodu.“
„Bože, kako to da zaboravim. Sigurno da jesam“
A mene ako se seti – seti. Priupita kako sam i kako ide pisanje.
Ljubiša je ljut kao ris. Ljut je što mu nema omiljenog kućnog ljubimca Bojane.
Zaludu mu ugađam. Samo frkće na mene. Svoju ljutnju iskazuje tako što više ne piša u pesku nego u sudoperi. Tu sam mu doskočio. Od sudova koristim jedan tanjir i po jednu kašiku i viljušku. Držim ih na radnom stolu zajedno sa naopako okrenutom čašom. Ugrejem vodu i operem sudoperu.
Svu garderobu kačim na čiviluke. Ali neki dan sam pisao priču, bilo je vruće i bacio sam košulju na trosed.
Zapišao mi je košulju i dva ogromna jastuka od troseda.
Košulju sam ubacio u mašinu a jastuke na plus pedeset nosim na hemijsko u blok 45.
„Ne primamo, probajte u bloku 70.“
Mojim iskušenjima nikad kraja.
Peške u blok 70 sa sve zapišanim jastucima. Mačeća mokraća isparava na suncu i smrdi.
Na sreću, tamo primiše i debelo mi isprazniše novčanik.
Onda zovi agenciju za dubinsko čišćenje nameštaja.
Može u četvrtak i tri hiljade za trosed.
Na sve pristajem.
Kupujem balirane, motane cigare, nema para za druge, večeravam paštetu.
Slava Ljubiši Surčincu!
Zato je, dakle, propalo egipatsko carstvo. Obožavali su mačke.
Nebojša Jevrić
Izvor: IN4S
