Џон Мејнард Кејнс један је од најбрилијантнијих економских умова модерног доба. Згрожен Првим светским ратом, али и Версајским мировним уговором 1919. године – објавио је легендарну књигу “Економске консеквенце мира”. Данас се идеја мира као основног погона економског развоја подразумева, али до тада се та идеја сматрала левичарском фантазијом. Империјалне силе су рат и освајања посматрале као битну полугу економске експанзије.
Версајским састанцима је присуствовао као млади члан британског трезора. Његов идеализам се брзо истопио када је схватио да је сваки потез победника фокусиран на освету, а не за дугорочно решавање европских друштвено-економских проблема.
Рат је до тад био једини гарантовани аспект европских вредности. Економија је била као јо-јо: ред година економског раста, па ред ратне девастације. Зашто је Европа и свет чекала вековима да се појави неко као Кејнс и закључи једноставан принцип: не можеш да ствараш додатну вредност ако је у уредним интервалима уништиш.
Популизам
Инспирацију је добио док је гледао плејаду примитивних политичара који су тражили крв и освету, а не дугорочна економска решења и помирење. Физички изнурен и болестан даје отказ и напушта конференцију пре њеног помпезног затварања 28. јуна 1919. године. До краја лета фуриозно пише ово дело које је фундамент модерне економске теорије.
Основа дела је неопходност европског уједињења на два темеља: мир и економска повезаност. Економско уједињење континента Кејнс је теоретски разложио и поставио основ онога што данас зовемо Европска унија. Мислилац који је први поставио економију као најбитнији друштвени елемент на којем почива сав остали прогрес. Овом књигом је купио себи улазницу међу великане економске мисли, а за многе је и данас највећи.
Храбро је прозвао политиканство и популизам који је у Версају утемељио пут ка Хитлеровој Немачкој и Другом светском рату. У заносу победе и нових граница наилазио је често на сурову критику и оптужбе да је немачки апологета. Оштро је критиковао француску делегацију која је својим тврдим ставом обезбедила деценије економске девастације Немачке. Његова економска логика је лако разбила критичаре који су тотално утихнули 1939. године гледајући како нацисти разарају Стари континент.
Неједнакост
За шест месеци књига је продата у 100.000 примерака на 12 језика. Тај тираж, за стручну литературу у то доба је био нечувен. Међу интелектуалцима и лидерима је утемељио карактер Версајског пакта као картагињанског мира, то јест бруталног третмана губитничке стране. “Будућност Европе није њихова брига”, реченица је која је одзвањала у ушима Европљана док су нацисти харали.
Економске консеквенце мира нам доносе и концизну критику златног стандарда као омче око економског врата човечанства. Показао је да систем из 1870. године ствара велику економску неједнакост и држи већину у екстремном сиромаштву. За модерне бисере који маштају за златним стандардом само једна чињеница – екстремно сиромаштво је на путу да буде искорењено као последица модерног економског система.
Након Другог светског рата Кејнс постаје најутицајнији економиста света. Један је од твораца Бретон Вудс договора и нови монетарни систем је практично преписан из ове књиге која ни до данас није изашла из штампе. Идеја о унији клиринга је основа за формирање ММФ-а. Глобална развојна банка, о којој је маштао је данас Светска банка.
Западно оружје
Клице данашњег глобалног сукоба богатог Запада и растућег Југа се могу назрети у овом делу. ММФ и Светска банка су постале западно оружје за политичке притиске, а не либералне и независне институције које би без политичког уплитања оптимизовале глобалне ресурсе.
Кејнс је јасан – што даље држиш економске ресурсе од политичке класе, већа је шанса за економски развој и мир. Санкције, блокаде и контрола монетарних резерви су у сржи данашњег конфликта који прети да нас гурне у још један светски конфликт.
Кејнс је написао ремек-дело које је опет актуелно. Друштвени лидери би могли да се поново баце на читање ове књиге где су данашње опште прихваћене истине прву пут теоријски сковане – људи желе мир и економски просперитет. Сукоби, који су увек изазвани у редовима политичке класе, су и даље главна препрека просперитету. Да ли ћемо икада схватити да је извор свог зла политичко биће човека, а не економско? Кејнс је дао одговор пре више од сто година.
Владимир Ђукановић
Извор: Глас Српске
