Ова кошарка није оно што је била из времена Саше Ђорђевића и Саше Даниловића. Са оволико Европљана у НБА, са овим интензитетом европских и домаћих клупских такмичења, са оволиким „прозорима“ у репрезентативним квалификацијама….

Баш не ваља ако Јокић не игра за Србију на првенству свијета! Није то ватерполо или рукомет, тенис или одбојка гдје имате планетарно такмичење сваке друге, односно Дејвис куп или Лигу нација – буквално сваке године. Ово је, попут фудбала и олимпијаде једном у 4 године надметања за титулу најбољег. И кад смо већ код олимпијаде, ово је уједно и први квалификациони турнир за Олимпијске игре у Паризу. Тако да, мало много за малу нацију попут наше, да се овако коцкамо у спортовима гдје имамо шансе за историјске титуле.
Наравно, најбољи дају примјер, како у позитивном тако и у негативном смјеру. За Јокићем ће са Мундобаскета поћи Мицић, Јовић, Калинић….
Е сад, не могу да одолим а да не бацим поглед на респектибилан састав српске репрезентације и без свих њих, и да не кажем: еј бре, која смо ми кошаркашка сила!
Али, да се вратим на тему. Дојучерашњи херој и освајач НБА прстена „у име свих нас“ сада ће се сигурно наћи на нишану „објективне“ српске спортске публике. Слиједи, претпостављам, пљувачина и такмичење на задату тему: Како оцрнити издајника!
Зато молим уважену јавност да размисли о сљедећем:
– ова кошарка није оно што је била из времена Саше Ђорђевића и Саше Даниловића. Са оволико Европљана у НБА, са овим интензитетом европских и домаћих клупских такмичења, са оволиким „прозорима“ у репрезентативним квалификацијама…. ово је, у односу на прије, „млин за људско месо“ у коме се не можеш орјентисати колико је још остало простора да будеш човјек, кад одиграш све представе у арени свјетске забаве и бизниса.
– Ђоковића одавно не гледамо у репрезентацији. Његов најављени наступ за ову јесен само је прекид апстиненције од неколико година. Наша јавност му је то „опростила“ јер је Највећи. Не знам зашто би за Јокића важили другачији аршини? Мимо овог најављеног изостанка треба подсјетити да је Никола игра и квалификације и прошлогодишње Европско првенство. И да је игра срцем и максимално.
– ако смо већ рекли да је првенство свијета, како у кошарци тако и у другим спортовима, тек само квалификација за олимпијаду, онда не треба заборавити редосљед приоритета. И Американци ће на Олимпијским играма имати јачи тим од овог који шаљу на Филипине. Па ваљда смо и ми нека кошаркашка господа, која то може себи да дозволи. Селекција интензитета. Имамо са чим да је правимо…
– ове квалификације су изнијели играчи из наше друге и треће поставе. Ред би био да се њима додијели улога оних који ће да бране освојено. Погледајте, ето, баш ових дана, рецимо ватерполисте. Спортисти који су нас толико обрадовали, играју са подмлађеним саставом, уз дозволу селектора и јавности, да још увјек активни Душан Мандић и Виктор Рашовић, мало одморе. И ? Коме није јасно да је то једно легитимно, потребно и мудро, хватање залета, за такмичења која нам тек предстоје, а са којих се никада нијесмо враћали погнуте главе?
Могао бих овако до сјутра, али ми је важно да се огласима данас и сугеришем једно „Псст“. Ријеч има селектор Пешић.
Оливер Јанковић
