Ovakva priča, nekada davno, došla je do mene: Prije stotinak godina jedan dječak, čije poodmakle godine i ja pamtim, išao je u osnovnu školu. Nerado. Pa za te seoske poslove, vjerovalo se, nije ni bila potrebna nikakva škola; mogle su se čuvati ovce i obrađivati njive bez bukvara. A te škole još hoće i da preobrate čovjeka. Eto, jednog dana naučiš sve, ali ne znaš ono što ti treba. Neupotrebljiv, kažu, za sebe i za drugoga. Lijepo je što ti to znaš, što si pametan, ali, brate, učini nešto.
No Milosavljev otac, kaže ta skaska, ipak je htio da njegov potomak bude učen, makar do četvrtog razreda osnovne škole. Mnogo je ovih bez škole, velika je konkurencija za radom i motikom, trebaće i onih koji znaju po nešto. Čitaj, čitaj, Milisave! Govorio mu je strogo. Dječak ne bi imao kud, uzimao je knjigu i čitao glasno jer mu se tako vjerovalo da čita.
Ne gledajući baš u knjigu, mali Milisav je nasumice izgovarao riječi koje bi mu pale na pamet:“Đavo ide šumom i prcoće grane pod nogama. Kako bijaše krenuo iz ravnice, čekaše ga velika pedenca jer Đavolov vrh bijaše visoko gore. A samo kad se domogne vrha Đavo može da uzme stvar u svoje ruke i da kaže Bogu: Sad ti počini malo!“ Milisavljev otac bi sa zadovoljstvom slušao sina kako uči. Krenulo je, hvala Bogu, mislio je u sebi i povremeno ga bodrio:“Tako, sine, vidiš da možeš!“? Sin je, ohrabren, ubrzano „čitao“ i učio Đavola da zapišava drveće: drž’, ne daj, tamte, vamte… đavo to najbolje razumije. Šuma je, kaže ta priča, ubrzo počela da zaudara, a Đavo je bio srećan i mislio: Sve da se Bog vrati, sad je kasno – ovo će zaudarati dok je šume.
Tako satima sin bi kao čitao u svom ćošku, a otac bi kao nešto radio po kući, nije mu se baš dopadalo kako Đavo napreduje, ali škola je škola. Samo, s vremena na vrijeme, hrabrio je svoje dijete: „Tako, sine, vidiš da možeš! A šta dalje biva sa Đavolom?“
-Evo šta, tata: Đavo se oženio i napunio šumu svojim đavolčićima. Nije više lako poći po drva, ljudi zaziru. Ko god uđe kakvim poslom ili makar da prošeta, Đavo cikne, poskoči i ovaj strmekne: ili slomi nogu, ili ruku, ili se poperi na čelenku, ali nikad ne završi dobro.
-Jes, bogami. Kad god pođem u šumu, čujem kako suve grane prcoću na sve strane. A šta biva dalje?
– Đavo i dalje ide uz brdo, savlađuje pedencu, što bi drugo. Za sto godina, kaže, naći će se na Đavoljem vrhu. E to će biti vijest. Za Đavola je prava sreća kad Ništa postane Nešto.
– Ajde, Milisave, još nijesi pročitao čitavu stranu, a postade filozof. A je li to Njegoš pisa’?
– Ne, tata čoče, kako ti zautupiš, ka’ da si bio na licu mjesta kad je ovo pisano.
– A je li daleko Đavolji vr’, kad bi se Đavo moga’ dokopat položaja?
– Polako, polako tata. To je sljedeća lekcija. No ja učim unaprijed; tamo piše da bi to moglo biti 2010. Iha, daleko je to, ne brini, tata, nećemo mi to dočekat’.
Ilija Lakušić
Izvor: Jež, god 88, br. 3178-3180, jul-septembar 2023, str. 20.
