Стигла демократија, види се на сваком кораку
Ех, ђе су она времена…
Шикне писак из локомотиве док улази на први леви. Промолош главу кроз прозор да уочиш чека ли те ко и успијеш да видиш како се млаз вреле паре зарио у онај сат.
И дрхти она мања казаљка.
Док вучеш торбу и двије кесе што су ти их дали комшије за студенте рођаке – „чекаће те на станицу, не бој се“ – окрећеш главу и сви … ти личе на студенте. Сањиви, неухрањени, равнодушни…
Шта је ово те нема ниђе никога, присјетиш се приче о момку у препуној сали, само „његове“ нема.
На Савском тргу, иако је девет зора, цигански оркестар уздудучио дам-дарам-дам-дарам. Ееееј, Ђурђевдан је, а ја нисам с оном коју волим…
А видиш, колико јуче овуда се није могло проћи – умро Тито!
Плаче народ!
Оволике сузе, е!
Мир-но!
Пушке к но-зи!
Оволике сузе…
Сад неки нови стижу…
-Мала, стани да те питам нешто…
– Мооооолим?
Како да стигнем до Правног факултета?
-Видиш онај киоск, где је онај фрајер, јебо те, онај бели, с косом. Идеш до краја, јебо те, па онда Генерал Ждановом до парка, јебо те. Ту скрени према Београђанки, јебо те, а онда до цркве код Таша. Одатле пичи кроз парк, јебо те, до факса. Океј? Капираш?
– Има ли нека пречица да ме не јебу толико?
– Моооооолимим? И…оде.
Стигла демократија, види се на сваком кораку.
И да немам оне народне, извикане као етнолокалне и регионалне елементе по рукама и плећима – разнообразне кесе и торбе, везане канапом унакрст, схватио бих да Удружење за ослобађање тротоарских површин или нема лојално чланство или их руководство опструриа.
Не мож кркнут!
Обилазиш аута, увијаш се пред препрекама, ево… разбучих гаће.
Ој, ђе ми је онај ексер да му искаишам шофершајбну…
А још кад ми једна госпођа рече:
-Пазите, човече, уфлекаћете ме том торбетином!…
Отегла се ова веља страна – Балканска улица.
Ој, да ми је доћ до „Москве“, црноме кукавцу.
„На врх улице ти је Москва. Ту сједи! Попи кафи, а они ће доћ.“ Е овако су ми рекли рођаци оније студената.
Одатле ти је свукуда близу.
Да је ово Париз, ту би срео Жака Ширака, не, брате, но Жака Превера, а овако мораћеш се задовољит нашијем академицима. Резиденцијалним… Ако нијесу у хотел „Подгорица“, овђе су.
Е!
Сваки град има своју променаду, шеталиште, корзо, штрафту, штранд, штреку. Наша је улица „Слободе“.
То је оно мјесто ђе идеш право, „а све гледаш у страну, па ти се врат искриви ка да имаш три ишијаса“.
Кад сунце изгрије рано, а оно зна и поштује ред, онда се огрије цијела Кнез Михаилова улица. А кад окасни, онда се распилави код „Руског цара“, а „Грчка краљица“ нестрпљиво ишчекује најежана од јутрарње росе.
Ништа више није као што је накад било… једино сам ја још… на почетку Балканске.
Кад сам ја овуда мјерио своје и прве и потоње студентске кораке… често бих улазио у „Загреб“.
А преко путра овог ресторана, који је у међувремену добио старо име „Руски цар“… нанизали би се спортисти „из новина“, како су их звали у вријеме прије телевизије: Радивоје Кораћ Жућко, Чермак… ту сам први пут срео Шекуларца.
Иде он, а између ногу му протрча пас. Одмах сам га препознао.
Ту сам видио и Чкаљу, и Џају, и Лепу Лукић, па ваљда они знају ђе треба шетат. Једина је невоља што ови данашњи не знају ни ко је Чкаља, ни Џаја, а ни Лепа Лукић.
Мало ниже, са друге стране, с ногом којом би подупрли зид, стајали су ондашњи „тврди момци“ – Стеван Марковић, Војо Говедарица, неки Ускоковић звани Панорама… толика су му била плећа… Звиждукали, погледивали… и кад је било ладно били у мајицама с кратким рукавима.
Па и њих би подврнули!
А данашњи тврди момци – ђе ли се то они окупљају?
У новинама се чује само одјек њихових сусретања…
Прије тридесетак и нешто више ишло се на бозу. Ко данас зна што је то боза? Не – Божа, Брисел, Баџа већ – боза!
Најбоље колаче и сладоледе није правио „Пеливан“ надомак кафане „Три листа дувана“, која је остала једино у сјећању, него – „Меџед“.
То је онај којем је Зуко Џумхур, кажу, био зет. А ћерка му се звала Донезада.
Сад је то… ех, сад, сад се таквом брзином мијењају власници, да је то сад само прича о посластичарници „Кварнер“ … а чек, чек, ко зна зове ли се још тако? Реновирају је, а она је тик уз америчку читаоницу… ај, ај и читаоница је сад шпанска галерија, коју још не реновирају.
Гарант, оће.
Е, његов сладолед се лизао од прага посластичарнице до Калемегдана.
Тада се лизало и у пару.
И ти и она бисте у руку држали по сладолед и облизивали их, а оне руке које вам се додирују преплеле би прсте и то је било најдаље докле се ишло у јавној манифестацији нежности, а кад би слатки лед кренуо низ браду… не, не можеш се сјетит што би тада било.
На кафу у „Мажестик“ ишли су они који држе до себе.
Данас осиромашили…
И није беспарица оно што их највише погађа. Ни то што они не могу с капом, ни качкетом, ни што не могу никоме ништа, па ни то што не могу своју јутарњу кафу попит гледајући „одозго“, најгрђе им је што их нико не препознаје… те „бивше“ политичаре, ражаловане пуковнике, похабане генерале и остале „удбаше“. Што, кад народ и остали пролазе крај њих, не гледају ћутећи у земљицу црну… већ пролазе као да њих – нема. И кад иду, по двојица, по тројица са рукама и стегнутом „Политиком“ на леђима, иду ти сад џангризави пензионери, иду сјеновитом страном улице и бистре нашу и свјетску политику: „Да се ја питам, то би било овако, па овако, па овако…“ А не овако.
А са друге, сунчане стране улице, иду они у патикама.
Свеједно да ли воде пса бишона, теријера или шпица, табанају са својим женским полом, некад – бољом половином, а данас – партнерком, која их придржава за лакат, јер су тако нестабилне ове штикле на десет, до шеснаест центиметара.
Иду и у групама.
А кад којој „пане“ шећер воде је у „сластичару“ на терамису.
Онда њему скочи. Окле – зна? Добро – туфахије, добро – тулумбе …ал терамису?!
Шетају се они са комплексима и они без комплекса. Тако, изведу комплексе у шетњу – без комплекса.
И брецају се на оне са мопсом… покупите то за њим!
И док им из папирића, кесица, с картончића испадају кокице, парчићи сира, капље кечап, мрвице мљевеног меса…и тако обиљежавају пут… и онима који ће тек доћи, њихове пратилице озарене загледају своје ганц нове фризуре и тренерке које се сјакте у излозима оперваженим металним решеткама. Тих решетака, само генерацију раније – није било.
У своје време знало се кад Кнез Михаиловом пролази Андрић.
Шета велики писац и, тако, загледа излоге. Прилази му пролазник, можда члан библиотеке, – „Зар и ви, господине Андрићу (њему се и тада говорило „Господине“ иако су сви остали били другови), гледате у излоге? Шта за вас ту има интересантно?“
Шетао је готово у исто вријеме и Бранко Ћопић, а за њим, увијек, неколико гладних земљака, из Лакташа, Змијања, а и оних који су рођени у Бањој Луци – по ходу бих рекао пјесника… добро, будућих поета. А до Калемегдана, мој брајко, имааа ресторана, а у сваком по земљак брише надланицом уста. Био Бранко… отуд му и име.
Имао је своје вријеме у Кнез Михаиловој и филмски режисер Живко Николић, а боме и Момо Капор, и Милорад Блечић и онај повелики Зарубица, ишли укорак са прекрштеним рукама Петријин венац и Ђинин венчић, а имало је своје свијетле тренутке, сваке године, и прољеће, па би за њим, редовно, стизало и љето.
Знао се ред.
Два милиона њих за себе каже – „Ја сам Београђанин“. Иако то не подрзумијева „намаз од тартуфа“, ни „гауду са кимом“, ни „бомбонијере по француском рецепту“, ни канапее… већ више религиозност са савременим погледом на њу.
Добродошли у престоницу!
Welcome!
Кад прхну у небо два беле голуба изнад три шешира, носећи у канџама златан бокал, знај да и за тебе још има дана…
Има!
Драган Ускоковић
Извор: Јеж, год. 88, бр. 3178-3180, јул-септембар 2023, стр. 32.
