Прексиноћ је на Тргу пјесника у будванском Старом граду, гостовањем Ђорђа Матића, отпочео књижевни програм 37. фестивала Град театар. Матић је представио свој први роман под насловом “Ниоткуда с љубављу”, док је модератор вечери био Небојша Грујичић, новинар и публициста
Црна Гора је једна од важних тачака унутар Матићевог опуса иако је тек недавно први пут посетио ову земљу, а гостовање на Тргу пјесника је његов први сусрет с Будвом. Матић је казао да је веома срећан што је ту.
“Обично када човек негде напокон дође, увек постоји оно нужно разочарање. Црна Горе је више од онога што сам очекивао, ви имате ту милион проблема као што их сви имамо, али то је у многим моментима било чаробно. Нашао сам ствари за које нисам очекивао да ћу их наћи, а оне што сам очекивао сам нашао са бонусима. Тек када се вратим кући сабраћу утиске и вероватно ћу нешто о томе и написати. Површне ствари ја не видим, само оне дубинске и оне су сјајне. Црна Гора је до мене првенствено дошла путем литературе и то преко једног јединог имена, а то је Његош. Њега сам открио у озбиљним годинама у егзилу. Читајући га, тај осећај бездомности нигде нисам нашао тако фиксираног као код Његоша и то у трагичном и трагикомичном елементу. Нема одломка из литературе који сам толико пута прочитао као што сам читао “Војвода Драшко у Млецима”: Кад год би ми било тешко у Холандији читао бих “Горски вијенац” себи наглас. Читао сам и друге попут Стефана Митрова Љубише, али Његош ми је увек остајао у глави”, казао је Матић и открио да вуче корене из Црне Горе по очевој страни.
“Сви смо ми помало из Црне Горе. Кад сам први пут дошао у Црну Гору, у Подгорицу, заиста сам се осетио као код куће. Никада ја нисам имао тај осећај на овом простору, а тада сам имао сам осећај доласка кући.”
Најлепша поезија је када песник мало лаже
Однос између такозване високе и ниске културе је нешто што се провлачи кроз многа Матићева дела, а најсуптилније је говорио о народној музици. Матић је објаснио да је у егзилу успео извршити једну врсту културне ревалоризације унутар самог себе у смислу вредновања такозване ниске културе.
“Ја сам тражио неку врсту далеког бисера у тој шкољци која изгледа ружно споља, али када се отвори ваљда у њој има неке врсте аутентичности и поезије. Најчешће сам је налазио, ако не тексутално онда свакако музички. Ако не у чистој музици, онда аранжмански. Цуне Гојковић ми је био занимљив, код њега сам открио рафинисаност вокала, али он није толики кич па стога није ни добар пример. Лепа Лукић, та врста шумадијске двојке без икаквог претеривања и тоналитетом који је скоро говорни, где нема распевавања и источњачког утицаја. У песми “Од извора два путића”, коју је написао Петар Танасијевић, постоји психосексуални проблем прихватања снаје од стране мајке, једне замишљене ситуације која се сигурно није догодила. То је најљепша поезија, када пјесник мало лаже. Кад каже онако како би хтио да буде, а не како је у стварности.”
Причајући о музици, Грујичић и Матић су се осврнули и на џез, а у контексту тајних веза и свега о чему се претходно говорило, Матић је истакао да је животна трагедија веза коју је Матић пронашао између Чета Бејкера и Томе Здравковића.
“У њиховим биографијама има истих оних аристотеловских корака ка трагедији. Сувишни понос, гордост која је смртни грех у хришћанству, погрешни кораци које јунак прави. Данас нема таквих личности јер је за трагедију потребан јунак или чак антијунак. То су посљедње трагичне личности у том смислу. Важно је ослобађање од сваке врсте романтизације тих трагичних пропалих живота. Ја презирем када са сигурне малограђанске даљине то посматрамо. Наравно, обе те трагичне личности су, свака на свој начин, оставиле властити звук, један рукопис који је само њихов и ничији други. Да су само трагичне личности то не би било довољно, иза њих је остао невероватан рукопис спојен из најчуднијих ствари”, казао је Матић.
Матић је на крају вечери прочитао одломак из романа “Ниоткуда с љубављу”, а први Трг пјесника овог лета заокружен је питањима из публике.
Братислав Николић
Извор: Нова.рс
